Teme mentalnog zdravlja postale su prilično popularne u poslednje vreme, posebno nakon pandemije. Za razliku od perioda pre nekih petnaestak godina, ljudi sada dolaze na psihoterapiju veoma informisani. Mnogi znaju sve o svom stilu afektivnog vezivanja iliti atačmentu, umeju da prepoznaju kada ulaze u uloge žrtve-progonitelja-spasioca, a asertivna prava i veštine komunikacije im se praktično podrazumevaju.
Dostupnost informacija u oblasti mentalnog zdravlja dovela je do toga da smo vrlo kompleksne psihološke koncepte usvojili i lako ih koristimo. Ipak, kod vrlo jednostavnog pitanja: „Kako si?“, posebno ako je postavljeno sa autentičnom zainteresovanošću, a ne iz čiste kurtoazije, većina nas će najverovatnije da zabaguje. Ili možda da zaplače?
Veliki broj klijenata zapravo počne da plače već na prvoj psihoterapijskoj seansi i to pre nego što im se uopšte postavi bilo kakvo pitanje. Puno je razloga za to, ali neki od osnovnih leže u činjenici da je mnogim ljudima teško da prepoznaju i dozvole svoje emocije, kao i u činjenici da se mnogi ljudi u svom životu retko osećaju zapravo viđenim.
Zašto nam je teško da prepoznamo svoje emocije?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
