Empatija je jedna od češće pominjanih reči još otkako nam se desio „Ribnikar“. O njoj se pričalo, diskutovalo, zaključivalo da je sada baš na niskom nivou, ili ne postoji. Postavljala su se pitanja da li to ima veze sa savremenim dobom i otuđenjem, da li je manjak empatije u korelaciji sa povišenim individualizmom i borbom za moć. Da li apriori borba za sopstvene ciljeve i stalni napredak i dokazivanje nosi sa sobom i manje brige koga na tom putu „sklonimo“, „zanemarimo“, „ne primetimo“. Da li je hiperfokusirano roditeljstvo sada fokusirano na pogrešne stvari? Da li mladi sada više brinu za skupljanje robloxa i skinove nego za pravu kožu svoga drugara?
Tehnologija je naravno odmah stavljena na optuženičku klupu, kao i svaka novina u civilizacijskom toku. Mi psiholozi smo pokušali da ostanemo u neutralnoj poziciji i probamo da razumemo, objasnimo, dokažemo da empatija ipak postoji, da nije prestala da bude deo mladog organizma u 21. veku. Međutim…
Dešavanja u prethodnih godinu dana, u poslednjih sedam dana, ponovo nas vraćaju na temu empatije. Da li je moguće da neko ne razume najveću tragediju koja može da se desi, a to je gubitak deteta, i ako ne saoseća da bar prođe u tišini. Da li je moguće da neko peva i ruga se dok neko plače.
Registruj se i čitaj POTPUNO BESPLATNO Velike priče tokom praznika. Akcija traje od 25. decembra do 7. januara. Od Božića do Božića. Sve što ti treba je mejl!
Već imate nalog? Ulogujte se
