Kada je anksioznost korisna?

“Moj um okrenut anksioznošću, ili drugim razlogom, od njegovog pregleda na prazan papir, kao izgubljeno je dete – luta kućom, sedi na poslednjem stepeniku i plače.” Ovako Virdžinija Vulf, na vrlo slikovit način, opisuje svoj doživljaj nemira i unutrašnje strepnje, a koji je verodostojno kasnije, u svom čuvenom romanu pripisala Gospođi Dalovej. Klarisa Dalovej, njena protagonistkinja istoimenog romana, opterećena je večnom anksioznošću, uvek je na ivici bolesti, u sunčano jutro budi se sa osećajem užasa, ogromne nesposobnosti i preplavljujućeg straha. Ono što čini okosnicu njenih mehanizama odbrana je svakako potiskivanje, jer ono što Klarisa Dalovej oseća u sebi i ono što projektuje u spoljašnji svet jesu dve različite stvari. Shodno tom intrapsihičkom konfliktu, ona se oseća veoma anksioznom i ima parališući strah od smrti. Zvuči poznato, zar ne? Koliko nas se usled nekog unutrašnjeg sukoba oseća uznemireno, “na ivici”, zabrinuto, i koliko nas ima takav doživljaj a da ne postoji realan, objektivan razlog tome? Neretko čujem u svom okruženju metaforične epitete kojima ljudi opisuju doživljaj nelagode u smislu “kao da imam jamu u stomaku”, ili “kao da imam neki kamen u grudima koji me golica”, ili pak “kao da me neko baca u vodu, takav mi je doživljaj u telu”. Dakle, svaka osoba doživljava anksioznost do određenog stepena. U stvari, u oblasti psihologije je dokazano da je umereni nivo anksioznosti zapravo koristan i podstiče učenje, rešavanje problema i produktivnost. Međutim, kada anksioznost postane previsoka u odnosu na naše resurse i sposobnosti da se nosimo sa stresorima i promenama u okruženju, znak je da ona postaje preplavljujuća i tada može izazvati jedan od tri odgovora – borba, beg ili zamrzavanje (fight, flight or freeze). Reč anksioznost je izvedena od latinske reči angere što znači gušiti ili zadaviti.