Svet obiluje nezrelim pojedincima, uverenim u to da su zrele, nezavisne individue. Čini se da to toliko često ponavljaju jedino iz nade da će postati istina. Zato se i oduševe kada vide nekog starmalog, neku starmalu. Onda pomisle “bravo”, dok se dive zrelosti jednog deteta. Bez ideje o tome koliki to teret može da bude.
Kada se u porodici obrnu uloge, desi se da dete postane roditelj. Događa se, zapravo češće nego što bi se mislilo, da dete preuzima odgovornosti koje su (s razlogom) rezervisane za odrasle, te često brine o roditeljima ili braći i sestrama na načine koji prevazilaze njegove sposobnosti. Ovaj fenomen ima ime – parentifikovano dete.
Koreni ovog psihološkog koncepta sežu do sredine 20. veka, kada su pioniri porodične terapije počeli da identifikuju i opisuju ovaj fenomen. Tek 1970-ih i 1980-ih ovaj pojam dobija na značaju u akademskim krugovima. Od tada je postao ključna oblast istraživanja u psihologiji porodičnih uloga, piše NeuroLaunch. Procene variraju, ali neka istraživanja ukazuju da čak do 1,4 miliona dece u SAD može doživeti neku formu parentifikacije.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
