Sunita Vilijams i Buč Vilmor, dvoje astronauta zarobljenih devet meseci u svemiru, nedavno bezbedno sletelih na Zemlju, imali su dovoljno vremena da u tim beskrajnim mrklim danima, osim da rešavaju tekuće probleme u samoći, razmišljaju o mnogo toga.
Trebalo je devet meseci izdržati u neizvesnosti, u beskrajnom svemiru, za koji je Vilijam Šatner rekao da je hladna kao smrt mračna praznina. Zapravo, ono što im je pomoglo, kako kažu, bila je obavezna rutina zbog očuvanja fizičko-kognitivnih sposobnosti. Ali trebalo im je i mnogo više jer daleko da bi ih NASA pustila i kilometar iznad tla da je drugačije.
Ta otpornost na nevolju, na teskobu, šta god da se desi, izdržaćemo i oporavićemo se, nije fizička, iako je za neke zadatke presudna fizika – ne stiče se rođenjem jer bismo je onda svi imali. Nepredviđene stvari mogu se desiti svima, ali to kako ćemo reagovati na njih nije identična formula i zavisi od mnogo faktora. U krizama postajemo ili prestajemo – a ne moramo otići u svemir da bi nam se desile, pa evo, dovoljna su poslednja četiri meseca, ili poslednjih trideset godina – da razmislimo o tome kako se stvara moć duševne otpornosti ili ono što se naziva rezilijentnost. To je ono kad misle da su vas pobedili i slomili, a vi ustanete. Često smo pisali o njoj, ali uvek je to nedovoljno. Svetska zdravstvena organizacija nije bez razloga proglasila stres na radnom mestu za “jednu od najvećih opasnosti 21. veka”. Ispašće da je to boza za vreme u koje živimo, iako jeste onaj dodatni unutrašnji stres koji je stalno u nama.
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno tokom uskršnjih i prvomajskih praznika.
Već imate nalog? Ulogujte se
