Hoće li nas ikada neko voleti takve kakvi smo?

Neće. Prvo, ni ti sebe ne voliš takvu/takvog, a ni roditelji te nisu tako voleli. Mogu da te prihvataju takvog/takvu, ali je “nivo” ljubavi već ozbiljnija kategorija. Može te neko samo voleti u onom domenu u kojem su uloge komplementarne. Ljudi se ne zaljubljuju u stvarnu drugu osobu, već u predstavu koju imaju u glavi. “Mi ne volimo druge, mi volimo sliku koju imamo o drugima”, pisao je Marsel Prust. Zato je ta slika uvek deo našeg unutrašnjeg sveta, a ne stvarne druge osobe.

Neko te može prihvatiti sa svim manama i vrlinama, a prihvatanje i ljubav nisu isto. Meni mogu da se ne sviđaju osobine partnera, ali ću prihvatiti, iz ljubavi,  podnosiću i ono što mi se ne dopada. Razlika između prihvatanja i ljubavi o kojoj ljudi govore je ogromna. Zrelost ljubavi nije u obožavanju, već u spremnosti da se nosimo sa nedostatkom idealnog.

Ljubav je briga o nekome, a ne ono što danas mislimo – obožavanje. Ne treba ni sebe ni drugog da obožavamo, već da prihvatimo i volimo (sve ono što možemo).