Mnogo više nego što želimo sebi da priznamo, većina nas, intimno, duboko u sebi brine. Ima toliko toga što nas brine, od pitanja koja se tiču naše lične vrednosti i identiteta – da li ćemo uspeti da ostvarimo ono čemu se nadamo, hoće li nas drugi prihvatiti i voleti, da li će naši bližnji i ljudi do kojih nam je stalo biti dobro, kako da izbegnemo poniženje i tugu; do onih pitanja koja su obojena društvenim i kulturnim okolnostima u kojima živimo – da li će posao za koji sam se školovao pružiti mogućnost da od njega i zarađujem za život, kako će se ekološki aktivisti izboriti sa beskrupuloznim investitorima da sačuvaju naše reke, nasipe, i hoće li nam omogućiti da udišemo kvalitetniji vazduh.

Na dnevnom nivou mi brinemo da li ćemo stići da obavimo sve zadatke koje smo sebi nametnuli, u brojnim ulogama koje skidamo i oblačimo kao na pokretnoj traci svakog dana. Kao u delikatnoj gimnastičarskoj tački, koja testira ravnotežu akrobate i obara granice njegove sposobnosti i izdržljivosti, pokušavamo da pronađemo kompromisna rešenja između svojih želja i potreba sa jedne, i ograničavajuće realnosti sa druge strane.

Parafraziraću reči jednog od čuvenih psihodramatičara – mi kao ljudi neprestano težimo da pronađemo balans između stvarnosti i mašte, jer život samo u realnosti je suv, a život u mašti nosi mnogo razočaranja i patnje, ali retko u tome i uspevamo.

Dakle, svi mi iskušavamo različite vrste napetosti, frustracije u pokušaju da pomirimo želje i mogućnosti, međutim dok se neki sa tim teškoćama nose relativno uspešno, neki se, suočeni sa njima, nađu u vrtlogu anksioznosti koja ih preplavljuje i ometa im život.