Svaki gubitak je zapravo rastanak, za koji nismo znali da će biti konačan. Kada izgubimo nekoga zauvek, počinjemo da prolazimo sve one (davno opisane) faze tugovanja, koje zapravo uopšte nisu faze, šta god vam govorili, već reakcije koje se prepliću – šok, krivica, pregovaranje, ljutnja, tuga, (navodna) integracija u život koji se nastavlja, i tako ukrug, s tim što vreme samo malo otupi oštricu i dozvoli da funkcionišemo na svakodnevnom nivou.
Ove godine su se poklopili Dan zaljubljenih i Zadušnice, pa smo bili preplavljeni mimovima koji kažu da je bolje biti sam na Valentinovo nego mrtav na Zadušnice. Rituali su nam potrebni da bismo se povezali sa drugima dok tugujemo, da bismo se osećali manje usamljeno.
Kao u seriji „Ted Laso“, kada nam kažu da postoji nešto gore od toga da smo tužni, a to je da smo tužni i sami, odnosno usamljeni.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
