Nedavno je zvonio telefon u mirnoj kući jednog beogradskog predgrađa. Gospođa osamdesetih godina znala je da nije sin, niti kćerka, jer broj na identifikatoru poziva nije poznat. Bio je to nepoznat, ali prijatan muški glas. Vršnjaci se prepoznaju i kada se samo čuju. Posle neuspelog ubeđivanja da to nije broj izvesne osobe koju je tražio, čovek je počeo da propituje šta domaćica kuće radi i da priča šta je on radio toga dana. “Gospodine, šta vi hoćete od mene?” – “Hoću samo da pričam. Usamljen sam.” Razgovor je završen pitanjem: “Da li bih mogao povremeno da vas zovem, samo da pričamo.”
Za one koji ne veruju da se tako nešto događa evo podatka za mnogo bogatije zemlje od naše: statistika kaže da, grubo rečeno, jedno od troje starijih od šezdeset pet godina, kao i da polovina onih starijih od 85 godina živi samo. Broj usamljenih raste kod starijih od 60 godina, i u ovoj deceniji skočio je na 46 procenata, sa nekadašnjih deset.
Nazvali su ovo vekom usamljenih.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
