Tekst iz Atlantica priredila je Zorica Marković.
Ako ste bili student (u Americi ili bilo gde) pre nekoliko decenija, velika je verovatnoća da ste imali neku vrstu uobičajene rutine: prošetali biste se do najbliže telefonske govornice u kampusu, ubacili nekoliko novčića u nju, i pozvali roditelje. Tu sliku možete zamisliti. Suzan Met, istoričarka Veber Stejt univerziteta, priseća se da je jednom nedeljno išla do telefona u holu “studenjaka”; a čak i da je dobijala džeparac, njeni roditelji nisu bili za to da učestvuju više: “Trebalo bi da se osamostaljuješ.”
Lorens Stajnberg, psiholog sa Univerziteta Templ i autor knjige “Ti i tvoje odraslo dete: Kako da rastete zajedno u izazovnim vremenima”, seća se “površnog desetominutnog poziva” roditeljima svake nedelje po podne. “Pomisao da bih bio u kontaktu s roditeljima pet puta nedeljno bila bi bizarna”, rekao je.
Stajnbek je sada profesor, a čini se da su njegovi studenti u kontaktu sa svojim roditeljima… sve vreme. Čak se šale da moraju da isključe telefon tokom završnih ispita, kaže on, jer ih stalno prekidaju u učenju.
Nije se promenila samo tehnologija, promenili su se i odnosi. U istraživanju koje je Pew Research Center sproveo prošle godine, više od 70 odsto ispitanika, roditelja odrasle dece starosti između 18 i 34 godine, potvrdilo je da se čuju s njima telefonom najmanje nekoliko puta nedeljno, a skoro 60 posto njih je i dalje tokom godine finansijski pomagalo deci. Većina odrasle dece navela je da se obraćaju roditeljima za finansijske savete, ili po pitanjima zdravlja i karijere. Ispitivanje Harris Pol iz prošle godine pokazalo je da oko 45 odsto odraslih mladih od 18 do 29 godina i dalje živi sa roditeljima – što je najviše za tu starosnu grupu još od perioda neposredno nakon Velike depresije.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
