Tekst iz Atlantica priredila je Zorica Marković.
Ako ste bili student (u Americi ili bilo gde) pre nekoliko decenija, velika je verovatnoća da ste imali neku vrstu uobičajene rutine: prošetali biste se do najbliže telefonske govornice u kampusu, ubacili nekoliko novčića u nju, i pozvali roditelje. Tu sliku možete zamisliti. Suzan Met, istoričarka Veber Stejt univerziteta, priseća se da je jednom nedeljno išla do telefona u holu “studenjaka”; a čak i da je dobijala džeparac, njeni roditelji nisu bili za to da učestvuju više: “Trebalo bi da se osamostaljuješ.”
Lorens Stajnberg, psiholog sa Univerziteta Templ i autor knjige “Ti i tvoje odraslo dete: Kako da rastete zajedno u izazovnim vremenima”, seća se “površnog desetominutnog poziva” roditeljima svake nedelje po podne. “Pomisao da bih bio u kontaktu s roditeljima pet puta nedeljno bila bi bizarna”, rekao je.
Stajnbek je sada profesor, a čini se da su njegovi studenti u kontaktu sa svojim roditeljima… sve vreme. Čak se šale da moraju da isključe telefon tokom završnih ispita, kaže on, jer ih stalno prekidaju u učenju.
Nije se promenila samo tehnologija, promenili su se i odnosi. U istraživanju koje je Pew Research Center sproveo prošle godine, više od 70 odsto ispitanika, roditelja odrasle dece starosti između 18 i 34 godine, potvrdilo je da se čuju s njima telefonom najmanje nekoliko puta nedeljno, a skoro 60 posto njih je i dalje tokom godine finansijski pomagalo deci. Većina odrasle dece navela je da se obraćaju roditeljima za finansijske savete, ili po pitanjima zdravlja i karijere. Ispitivanje Harris Pol iz prošle godine pokazalo je da oko 45 odsto odraslih mladih od 18 do 29 godina i dalje živi sa roditeljima – što je najviše za tu starosnu grupu još od perioda neposredno nakon Velike depresije.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
