Tekst koji je objavio The Atlantic za Velike priče priredila je Jelena Luković.

Neki ljudi, ako nisu imali braću i sestre u detinjstvu, budu zbunjeni zbog toga. Zar nisi usamljen? Sigurno želiš da imaš bar nekoga za igru. Ta pitanja ne idu samo ka detetu, već i roditeljima, koji onda treba da odgovaraju na ono što se ne pita. Kada će svom jedincu/jedinici “podariti” brata ili sestru.

Kada odrastu, deca koja nemaju braću i sestre tu zbunjenost mogu da transformišu u sumnju. Ti si klasičan jedinac/jedinica! To je rečenica koja u nekom trenutku može postati mantra, bilo da je to “jedno, jedino dete” snažno iznosilo mišljenje ili izbegavalo suočavanje, piše Atlantik.

U kulturnoj svesti, jedinci su često označeni kao čudaci: neprilagođeni, sebični, razmaženi, nepopustljivi… Istovremeno se desi da budu žaljeni zbog detinjstva bez braće i sestara i osuđivani zbog navodnih ekscentričnosti koje su iz toga proizašle.

Istraživanja ne podržavaju ideju da su jedinci u bilo čemu lošiji od dece sa braćom i sestrama, ali čak i deca od osam godina (uključujući i same jedince) imaju predrasude prema jedincima. Teško ih je kriviti: ta pristrasnost je utkana u naš leksikon. Nadimak “jedino dete” – umesto, recimo, “solo” ili “individualno” dete – sugeriše osećaj uskraćenosti. Jedan je suglasnik udaljen od “usamljenog deteta”(eng. only/lonely; na sprskom je čak druga paralela jedan/jadan). Ljudi se pitaju: “Kada planirate da imate decu?” – u množini. Odakle potiče ova čudna predrasuda prema jedincima?