Nedavno sam čitala fascinantnu priču o Adamu Rifkinu, preduzetniku i programeru koji je izgradio svoju reputaciju i uticaj ne kroz grandiozne projekte ili revolucionarne inovacije, već kroz nešto naizgled jednostavno – filozofiju “petominutne usluge”. Rifkin veruje da svako od nas može odvojiti pet minuta kako bi nekome pomogao, povezao ga s pravom osobom ili ponudio mali čin ljubaznosti. Njegova nesebičnost ga je učinila jednim od najuticajnijih ljudi na LinkedInu, a njegova priča me je podstakla da zastanem i razmislim o ljudima u svom okruženju koji svakodnevno čine slične male ali značajne gestove.
Pitala sam se: ko su ti “davaoci” u mom životu? Ljudi koji, poput Rifkina, nesebično pružaju podršku, inspirišu nas svojom dobrotom i često ne traže ništa zauzvrat. Među njima je nekolicina mojih najbližih prijatelja, ali i koleginice i saradnice koje mi, posebno ovih dana, svojim savetima i podrškom pomažu dok donosim važne odluke na svom karijernom putu. Tu su i moj psihoterapeut i mentor – iako su naši odnosi formalno utemeljeni, u njima pronalazim toliko iskrene nesebičnosti koja me svaki put podseća da za čin dobrote nije potrebno mnogo. Poput talasa, ta dobrota širi se dalje, inspirišući me da i sama, kada se nađem u prilici, budem podrška drugima.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
