Da bismo otkrili kako se stvara nada, moramo se zapitati kako se ona gubi

Odsluživši skoro 20 godina zatvorske kazne za ubistvo koje nije počinio, kada je i gledalac slomljen njegovim beznađem, junak Endi Dufren u filmu “Bekstvo iz Šošenka”, obraćajući se svom velikom zatvorskom prijatelju Redu, kaže: “Nada je dobra stvar, možda najbolja stvar. A nijedna dobra stvar ne umire.” Bilo je to nakon najdužeg vremena koje je neki osuđenik u tom zatvoru proveo u samici, i to nakon što je potpuno izgubio mogućnost da se ispravi nepravda koja mu je naneta.

Ispostaviće se da se to dogodilo i samo dan pre nego što će Endi pobeći iz zatvora, u mesto o kojem je godinama sanjao, u mesto gde talasi Pacifika donose zaborav, sve što mu treba – Zihuatanehu.

Jeste li, gledajući film, pomislili da će Endi u tom trenutku možda sebi oduzeti život? Jeste li na tren pomislili da je pobeđen? Priča velikog Stivena Kinga iz koje je nastala drama Frenka Darabonta, naravno, samo je inspirisana jednim bekstvom iz zatvora, ali je isključivo pouka, pouka o nadi; o onome što, kako kaže Endi, ni zli čuvari i još gori upravnik zatvora, ni sama njegova tmina ne mogu da oduzmu.

A, Red, Red je verovao da je ona opasna stvar, jer može da izludi čoveka.

Svako je govorio iz svoje perspektive. Iz iskustva. Iz onoga što je doživeo i gde je dotakao limit.