Ta pitanja krenu vrlo bezazleno, polušaljivo, više kao da vas neko propituje o vašem životu, onako, informative radi, tako što će izvaliti nešto poput “a jesi li”, “imaš li…”, “zar još nisi…”, jer nekako mu je nelagodno da vas pita direktno. I vama bude neprijatno, ali to nema veze. Nije zakonom, niti moralom zabranjeno.
Onda to prelazi u direktne isto tako neformalne sugestije: “pa šta čekaš”, “pa što nisi”, “pa kad ćeš, vreme ti je“, jer za rađanje dece ipak postoji biološka granica. Neko i zabrinuto za vašu budućnost kaže da bi trebalo da to uradite, kao da ste sami mentol i ne znate da je normalan sled i da zaista postoji trenutak kada se suočavate s biološkim pitanjem. Psihijatar vam savetodavno kaže da bi bilo dobro da ga imate, makar sami ako partner neće, jer, eto, kajaćete se kad ostarite. Legitimno. Slušate Dženi Aniston koja mora da se pravda svetu zbog čega nije rodila dete Bredu, zašto joj je stomak bio uvećan i koliko puta se emotivno i fizički slamala od neuspešnih veštačkih oplodnji, uveravajući ljude da to nije kao odlazak na stavljanje filera. Svi svima moramo da se pravdamo, izgleda.
Slušate priču prijateljice iz osnovne koja je ostavila ljubav svog života i čak posle deset godina gorko plače kad ga pomene jer jednostavno nije bio za porodicu i decu, a ona ih sada ima ali ne s njim. Je li to sreća ili nesreća? Ima tu mnogo razloga, kako bi rekao Tolstoj, svaki je “na svoj način”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
