Danas je 9. maj. Dan pobede. I Dan Evrope.
U njemu Putin juri da napravi neku malu pobedu u brutalnoj agresiji na Ukrajinu, Izrael odbija primirje u Gazi, posle brutalnog događaja na kojem je mogao da dovede u pitanje Palestinu, a uspeo, s desničarima na vlasti i brutalnom odmazdom u Gazi, sam Izrael. Evropa ni sama ne zna šta bi. Makron ne sme sam da primi kineskog predsednika Sija, pa se pre posete viđa sa nemačkim kancelarom, a Amerika se zabavlja s Trampom i dvojicom osamdesetogodišnjaka, zatečena nezapamćenom studentskom pobunom na najvažnijim američkim univerzitetima, kao 1968. Nešto se sprema. I to nešto veliko. I niko ne zna šta. Kao što nikad nije ni znao.
Za to vreme Srbija dobija Vladu u danima sećanja na dva nezapamćena masakra u našoj zemlji, čija su obeležavanja podsetila da je ovaj grad svet, kako su govorili studenti 1998. Srbija pokušava da se pravi pametna u geostrateškim stvarima, približavajući se onome što je Kisindžer jednom ispričao kneginji Jelisaveti, da mi stalno ličimo na dečaka koji postavlja guzicu da ga neko šutne. Da je neko pročitao Kisindžera, ili bilo kog drugog geostratega, znao bi da je jedina geostrateška bitka oko mora i Evroazije, zbog čega je i De Gol postao američki neprijatelj kada je rekao – Evropa do Vladivostoka. Prosta je to stvar, Amerika kontroliše mora, kao ranije Britanija, i jedina opasnost za Pax Americanu je povezivanje Kine i Rusije sa tehnološki naprednom zapadnom Evropom. Ali Putin je napravio za njih najbolji potez koji je to sprečio makar u narednih 50 godina.
Samo se mi pravimo pametni…
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
