Ako stavite na politički kantar dve ministarke – Tanju Miščević i Milicu Đurđević Stamenkovski, valjda je jasno šta je bliže suštini kabineta Miloša Vučevića. Uprkos formalnom prioritetu – članstvu u EU. Iako još, samo u drugačijim proporcijama i prevrednovanjima, važi Tadićeva doktrina o “četiri stuba”, odnosno Koštuničina politika “vojne neutralnosti”, odnosno rehabilitacija “nesvrstavanja” kojoj je bio sklon Tomislav Nikolić, ako na politički kantar stavite druga dva ministra – Aleksandra Vulina i Marka Đurića, situacija na kantaru poređenja neće biti tako jasna kao u slučaju političkog merenja Tanje Miščević i Milice Đurđević Stamenkovski, iako će ipak pretegnuti na stranu Vulina. Ipak, sudeći po Vučevićevom ekspozeu, SAD su bitnije od EU – u koju možemo samo pod našim uslovima – znači uz jako dobre odnose sa Rusijom i Kinom. Tačnije dva “istočna prijatelja” su dva najbitnija stuba od famozna četiri. To je ujedno i rizik da ostanemo na hoklici.
Javno mnjenje u Srbiji je još više prorusko i prokinesko, pokazuju istraživanja. Kampanja za prijem Kosova u Savet Evrope, predlog rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama kao i vešto režimsko hendlovanje tim temama, još više su ogadili “kolektivni Zapad”. Srpsko javno mnjenje, sklono autoritarnosti, pozitivno reaguje kad ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov tvrdi da su to pritisci da se slomi Srbija, odnosno da se uništi pravoslavlje. U stvorenoj klimi emocija, prosečnom Vučićevom biraču ništa ne znače reči iz Vučevićevog ekspozea “da je za Srbiju teritorijalni integritet Ukrajine neprikosnoven”, kao ni činjenica da je Rusija napala pravoslavnu zemlju i da ona pravoslavlje kome nije centar u Moskvi smatra instrumentom zavere “kolektivnog Zapada”. Obično se gleda koliko ima (ako je ponekad i ima), opozicije na RTS, ali ruska vojska nikada na javnom servisu nije imala afirmativni prilog kao Nacionalna garda Ohaja pre neki dan u Dnevniku RTS. A saradnja Nacionalne garde Ohaja i Vojske Srbije datira od 2007.
Oni upućeniji kažu da se Marko Đurić dobro snašao u Vašingtonu kao ambasador (u Srbiju se vratio istim avionom sa pripadnicima Nacionalne garde Ohaja), da ima izvesni ugled i u stranci, nije ni među glavnim metama kritike od strane opozicije, ali ipak nije “saborac” kakav je Vulin. Biti Vučićev “saborac” je kao imati čin. Uglavnom, pokazalo se da su avangarda ove vlade Vulin i Milica Zavetnica koja je kao hit ministarka bila najeksponiranija tokom uskršnjih praznika. Ona nije morala da kao Irena Vujović rešava pitanje zapaljene deponije u Dubokom kod Užica, već je mogla da se posveti programskim objavama o zaštiti porodice i uskršnjem šerovanom rijaliti hepeningu na nacionalnoj frekvenciji. I dalje ostaje nejasno šta su ingerencije ministarstva za porodicu ako ono nije samo ministarstvo za demografiju i natalitet. Ovakvo ministarstvo je samo jedna ideološka batina. I dalje ostaje nejasno za šta se porodice obraćaju Milici Zavetnici, a da za to već nisu zadužena druga ministarstva i
službe. Resori su uvek puni apsurda da bi ih bilo još više. Jesu mladi suštinski bitni za jedno društvo, ali zar oni nisu uglavnom deo porodice? Mladi su budućnost društva, ali kičma trenutnog društva su sredovečni ljudi, a ispalo bi smešno, zar ne, da neko uvede ministarstvo za sredovečne ljude. Koji nisu ni mladi, ali još nisu stasali za PUPS da se Milan Krkobabić brine o njima. To su ljudi kojima, kao u onoj Balaševićevoj pesmi, čudne ptice snovima jezde jer to su ljudi još suviše mladi da misle o grobu, a već suviše stari da broje zvezde…
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
