Uvek kad se približi 24. septembar (izborni dan kad je Koštunica 2000. pobedio Miloševića) i 5. oktobar (dan kad je odbranjena izborna volja i faktički Milošević oboren s vlasti), dobijam po inerciji kulture sećanja dva pitanja: prvo je – šta je ostalo od 5. oktobra?, a drugo je – može li sad da se desi 24. septembar? Drugo pitanje se aktuelizovalo jer se Srbija nalazi u mrcvarenju pred još jedan izborni paket. Na prvo pitanje (šta je ostalo od 5. oktobra?), više od deceniju dajem svake godine povodom obljetnice identičan odgovor, više puta u više godina ponovljen i na stranicama Nedeljnika. Dakle: “Ostala su duga čekanja, ostale su duge jeseni, ostalo je svelo cvijeće.” Baš kao u onoj setnoj disko pesmi Tereze Kesovije “Što je ostalo od ljubavi”. Na drugo pitanje (može li sad da se desi 24. septembar), odgovor varira u zavisnosti od okolnosti. Sad je da ne može – u bukvalnom smislu da Srbiju ne očekuju nikakvi predsednički izbori (onda je Koštunica pobedio Miloševića ne na republičkim, već na saveznim predsedničkim izborima jer je Crna Gora bila deo provizorijuma SR Jugoslavija).
Opozicija je propustila dva nova “24. septembra” – jedan sa Sašom Jankovićem, drugi sa Zdravkom Ponošem. Nijedan od njih kao glavni predsednički kandidat opozicije nije bio baš “novi Koštunica”, ali odlučujuća stvar je što Vučić oba puta nije bio u terminalnoj fazi vlasti kao Milošević. I liderski, ali i strukturno. Zato sad eventualna delegitimizacija Vučića mora ići preko drugih nivoa vlasti. Gde je suštinski bitan psihološki osećaj da je Vučić simbolički delegitimisan gubitkom i dela vlasti (i snagom opozicije da odbrani izbornu volju).
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
