Memoari (mrtvog) Zorana Đinđića: Tri dana posle smrti…

Svi objavljeni nastavci biće dostupni OVDE.

***

Čudo jedno koliko je čoveka delić sekunde posle smrti baš briga što je mrtav.

Kad sam 12. 3. 2003, posle mnogo natezanja i promašaja konačno upucan, onako kurvanjski, zguza – iz ko zna kog po redu pokušaja – tri dana pojma nisam imao da sam mrtav.

Tako to ide kad ti pucaju u leđa, umreš na neviđeno. 

Veliko je, uostalom, pitanje da li sam – osim u čisto konceptualnom smislu – uopšte mogao umreti. Ne precenjujem se. Svejedno mi je, u stvari.

Imalo je to streljanje svojih prednosti. Vatreno kršten u trenutku upucavanja – nisu u pravu oni koji tvrde da me je Amfilohije opojao nekrštenog, mada mi je posmrtno pozlilo od njegovog turbo-folk opela – nisam imao vremena da se ukaljam rugobom greha.

Kao ni ostala pravila u Srbiji, ni gvozdeno pravilo svetskoistorijske dramaturgije – koju je Čehov transponovao u pozorišnu formu i stekao svetsku slavu – puška okačena na zid u prvom činu, mora opaliti u trećem – u mom slučaju nije poštovano. Puška napunjena i otkočena maja 1903, opalila je 2003, nepuna dva dana pre početka policijske akcije hapšenja paravojnog krila kriminalaca, bašibozuka, bagre i brabonjaka.

Ubijen sam na otvorenoj sceni. Streljan sam, d’ izvinite, zguza. Morao sam biti uklonjen kao neprijatni svedok. Po svaku cenu. Da je hitman, Zmija, promašio – a bio sam se opkladio s Popovićem u 500 DEM da će me promašiti – bio bih ili otrovan, ili zadavljen svilenim gajtanom, ili bi mi – sasvim u skladu sa srpskom tradicijom – Besić na spavanju odrubio sekirom glavu.

Potom bi, po algoritmu, koji bašibozuci priviđaju kao tradiciju, DSS-ovi Bounty Huntersi za šaku dolara usolili moju glavu i poslali je diplomatskom poštom u Moskvu. (Najverovatnije su to i uradili. Ekshumacija bi zacelo pokazala da u mom pasjem grobu leži obezglavljeno telo.)

Dopišite, Berhtold, još nekoliko tačaka… Sporo to ide… Vuče se ko prebijeno. U Ginisovoj knjizi idiotskih rekorda – ako ta petparačka brošura još uvek izlazi – trebalo bi da ostane zabeleženo da je krvavi dvanaestomartovski puč bio najsporiji državni udar u političkoj istoriji sveta.

Od dana mog ubistva do formiranja Trutove ljotićevske hunte pod auspicijama pronalazača Srba, dipl. ing. zabludelih srpskih duša Kjosića, i uz blagoslov megalopolita Amfilohija Radovića, prošla je bezmalo godina dana.

Od tada nadalje, praktično, nije bilo dana bez državnog udara, sve dok se negde 2008. po zemaljskom računanju vremena država Srbija nije pretvorila u moždani udar dugog trajanja i završila u samoindukovanoj komi.

O detaljima ćemo kasnije.