Kada bi Srbija postala srednjoevropska zemlja

Treba se vratiti filmu “Gori vatra” Pjera Žalice iz 2003. Moguće da ste pre nego gledali film čuli njegovu noseću pesmu “Iznad Tešnja zora sviće”, koju su pevali i Hanka Paldum i Halid Bešlić i Severina, i ko sve ne, i koja je odavno deo kafanskog repertoara diljem “jedinstvenog kulturnog prostora”, a koju je napisao Saša Lošić. Uglavnom, radnja filma se dešava nakon Dejtona u bosanskoj varošici Tešnju u koji treba da stigne američki predsednik Bil Klinton i pospeši “suživot i demokratiju”. Sprema se i prigodni doček, a jedan transparent glasi: “Sa Amerikom u Evropu”. E, toga više nema. Srbija je probala sa Trampovom Amerikom da zaobiđe Evropu. I ne ide lako.

Sećate li se Žan-Kloda Junkera, prethodnika Ursule fon der Lajen na mestu šefa Evropske komisije? Ako ga se i sećate, teško da se sećate šta je izjavio u Beogradu februara 2018. A izjavio je da 2025. godina nije godina kada bi Srbija i Crna Gora “morale” da budu u EU, već da je to indikativni datum i ohrabrenje za zemlje koje su najviše napredovale na evropskom putu (sa takozvanog Zapadnog Balkana to su tada bile Srbija i Crna Gora). Junker je pojasnio da Srbija u EU 2025. nije obećanje, već perspektiva. Na konferenciji za novinare s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i komesarom za susedsku politiku i pregovore o proširenju Johanesom Hanom, Junker je rekao da je Srbija do tada (2018) prešla “impresivan deo puta” na putu ka EU. Doduše, malo je tada i cepidlačio Junker, jer “ima još problema kada je reč o vladavini prava”. Eto, ispratili smo i 2025. godinu, a sa njom i takozvanu Junkerovu perspektivu i “Junkerov datum”.

Ako nekome još uvek treba uteha, može je pronaći u takozvanom Micotakisovom datumu. Naime, i danas aktuelni grčki premijer Kirijakos Micotakis, izjavio je u Solunu juna 2022, na samitu Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi, da bi 2033. godina trebalo da bude rok za pristupanje svih zemalja Zapadnog Balkana EU. Samitu je prisustvovao i Vučić. To je ambiciozan cilj, rekao je tada u Solunu grčki premijer, ali i dodao kako misli da bi mogao biti realan ako se ideja proširenja vrati kao osnovna vrednost EU. Eto, vratila se, bar sudeći po Deklaraciji sa Samita Evropska unija – Zapadni Balkan (“proširenje je realna mogućnost koju treba iskoristiti”) ovog decembra u Briselu na koji srpski predsednik nije otišao, a neko sklon cinizmu mogao je zaključiti da nije otišao jer je ignorisan njegov predlog da sve države Zapadnog Balkana zajedno budu primljene u EU, iznet Antoniju Košti i Ursuli fon der Lajen samo sedam dana pre ovog samita, takođe u Briselu.

Titoisti su voleli posle 1948. i raskida sa Sovjetskim Savezom da ističu dve stvari: da svaka zemlja ima svoj put u socijalizam, i da se mora poštovati princip nemešanja u unutrašnje stvari druge zemlje. Na paradoksalan način, ovi recidivi prisutni su i kod Vučićeve politike evropskih integracija: dakle, imamo svoj, autentičan, put u EU, i znaju se crvene linije dokle se Brisel može mešati u unutrašnje stvari Srbije. Zanovetanja, ma koliko formalna bila, oko slobode medija ili pravne države doživljavaju se kao podrivanje suverene zemlje. Srbija takozvane evropske vrednosti prihvata samo uslovno, kao i bezbednosnu politiku jer je vojno “neutralna” zemlja.