Bruji Podgorica danima, priča se ponavlja i tvrde mnogi, od novinara do konobara, da će Milo Đukanović biti uhapšen. Zna se izvor te euforije, prethodnih par nedelja uhapšene su tri krupne ribe, Lazović, Katnić i Perović. Policajci nose fantomke, diže se tenzija, nekadašnje glavonje sad nose lisice, pa se svi pitaju “who’s next”. Licitira se sa imenima, ali samo je jedno ime preko koga nema dalje, ime koje bi značilo više nego sva ostala. Ta četiri slova vladala su tri decenije, između tog imena i Crne Gore je stavljan znak jednakosti. Milo. Nekad mu se ime izgovaralo sa strahopoštovanjem, a sad se priželjkuje i očekuje hapšenje.
Nažalost, pretjerani entuzijazam je odlika amaterizma. “Neke se pobede dobijaju na juriš”, ali nekad džaba i juriš ako su iskopani rovovi, ako je minirano, i ako druga strana zna unaprijed sve vaše taktike.
Kad bi Mila zaista hapsili, ne bi se toliko pričalo po gradu. Ne bi baš svi znali. To dakle nije ni vijest, to je očekivanje, želja, a iako takva, precizno se pronosi do detalja, da je prosto nemoguće da je tačna i izvjesna čim se govori o sitnicama tog tajnog scenarija, jer se navodno zna, ko, kad, gdje i kako. Dan za danom, prvo “Za deset dana”, pa sjutradan svi opet “Za devet dana”, baš kao u pjesmi “Deset ljutih gusara”. Odbrojava se. Kako koga novog uhapse, svi počnu da tvrde da je Milo sledeći. Niko nema dokaz, niko nema plan, ali svi su sigurni.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
