A Đinđić bi sigurno imao neki (nenasilni) plan za 15. mart…

Razgovor je tekao ovako: Penzionerka kaže sredovečnom čoveku – zašto si protiv Vučića kad sad ima svega, a on joj odgovori – a zašto ste vi bili za Miloševića kada nije bilo ničega. Maltene filozofski haiku dijalog ispred marketa dvoje starih komšija koji mi je neko nedavno prepričao.

Politički stavovi nisu uvek pod libelom sa racionalnošću i objektivnim stanjem stvari. Nema kulta ličnosti bez liderske harizme, ali nije svako liderstvo, pa ni ono harizmatsko, kult ličnosti. Vučić je neupitan lider na vladajućem polu srpske političke scene, dok je kriza liderstva u opoziciji zjapeća. Studenti su senzacionalnu pojavu svog pokreta koji je prodrmao Srbiju nakon novosadske tragedije zasnivali, između ostalog, i na tezi Dušana Čkrebića da je Srbija „umorna od lidera“ iako ogromna većina njih nema pojma ko je bio Dušan Čkrebić – komunistički funkcioner koji je to upravo rekao protiv Ivana Stambolića (ne)svesno stvarajući još većeg lidera – Miloševića.

Razvoju kulta ličnosti, pa i njegovoj militarizaciji kao čestoj pratećoj pojavi pogoduje introspektivni autizam većinskog dela društva. Odbojnost prema partijskom organizovanju i hronična fragmentiranost, strukturni su problemi antivučićevske Srbije kojoj maltene očajnički treba ono što su pomalo zaboravljene Dveri zvale „starešinstvo“. Što ne znači povratak u partokratiju i kult ličnosti.

U vreme takozvanog nacionalnog buđenja poznih osamdesetih godina prošlog veka po Srbiji se pevalo „sad se narod pita ko će nama da zameni Tita“. Trebao je novi vođa, novi kult. Ne oslobađanje od toga. Priče da je Tito bio „mađarski grof“ ili „vanbračni Čerčilov sin“ su naknadna nelagoda i racionalizacija činjenice da je Srbijom vladao sposobni Zagorac. I da je prihvatanje kulta bilo daleko više spontano nego prinudno. Milošević je bio pogrešan čovek na pravom mestu. Ovaj od naroda izvikani birokratski „vožd“ sprovodio je, paradoksalno, „antibirokratsku revoluciju“. Jedan od njegovih bliskih saradnika mi je govorio da je „Sloba do kraja verovao u narod“ – u taj neki narod „koji će doći da ga podrži“, čak i onda kad mu se spremalo hapšenje. Na kraju narod ga je izneverio. Onaj narod koji je većinski imao „na revers“.