Dobro došli u XL izdanje Georeporta na sajtu Velike priče.U ovoj epizodi se bavimo Iranom. Klerikalni islamski režim u Teheranu se nalazi u veoma neobičnoj poziciji: na spoljnom planu Iran je imao više nego uspešnu 2023. godinu i početak 2024. ali je na unutrašnjem planu doživeo nekoliko ozbiljnih poraza, ili bolje rečeno upozorenje, uključujući i veoma nisku izlaznost na izborima prvog dana marta.
Islamski režim je morao da drži otvorena biračka mesta duže od predviđenog vremana kako bi prebacili 40 odsto izlasnosti. I pored toga nisu uspeli da izbegnu obaranje negativnog rekorda. Razlog slabog odziva birača bio je vrlo jednostavan: Ajatolah Ali Hamnej i njegove mule su odredili da Iranci biraju između lošeg, goreg i zlog. Odnosno između islamskih fanatika, islamskih radikala i islamskih konzervativaca.
Kakva je država Iran i zašto islamska republika sve žešće ulazi u sukob sa svojim stanovništvom najbolje govori usud Vide Šahvalad. Dvadesetjednogodišnja dveojka na studijama u Italiji, nesrećno je preminula jer su ona i njen dečko napravili tragičnu grešku: parkirali su se u garaži i da bi zagrejali auto ostavili su upaljen motor i ugljen-monoksid je uzeo još dva mlada života.
Familija tragično nastradale devojke ne može da dobije zeleno svetlo za transport tela jer je za islamsku moralnu policiju, odnosno basidže, Vida grešnica, žena lakog morala. U prevodu Vida je izabrala da živi kao Evropljanka, kao svaka mlada i slobodna žena na Zapadu
Nepopularnosti islamskog režima znatno je doprinelo ponašanje basidža, odnosno tzv. moralne policije, uključujući i brutalno ubistvo 22-godišnje Maše Amini jer nije nosila “propisno” islamski veo. Serija protesta u Iranu “Žene, Život, Sloboda” uznemirila je su vladajuću teokratsku oligarhiju, ali je nije ugrozila.
Pod pritiskom javnosti islamska moralna policija je ukinuta u decembru 2022. godi nakon brojnih zlodela, maltretiranja, iživljavanja nad Irankama, posebno adolescentkinjama. Međutim, čim su protesti splasnuli, basidži su se vratili na ulice iranskih gradova i u svoje kancelarije, kao posebna jedinica, pasdarana, čuvara islamske revolucije i realnih gospodara Islamske republike. Prošlo je par meseci i Armita Gerevand je smrtno premlaćena u oktobru prošle godine. Jedini greh 19-ogodišnje devojke: nije nosila islamski veo.
Iransko društvo se sve više polarizuje na sledbenike Islamske revolucije i oponente koji bi želeli da Iran bude više Persija a manje Islamska Republika. Takođe, unutar vladajuće elite sprema se velika generacijska smena jer sa životne scene odlaze nosioci spomenice Homeinijeve revolucije iz 1979. godine. Potencijalno veliki problem je što je odlazeća generacija bila mnogo obazrivija, odgovornija i vodila je računa o taktici i strategiji, kao i koštanju povučenih poteza. Dolazeća vladajuća vrhuška odgajena u grudima Iranske revolucionarne garde (pasdarana) mnogo je beskrupuloznija, agresivnija, neodgovornija i ambicioznija.
Malo je poznato da je Iran izrazito multietnička zemlja. Procenat Persijanaca u ukupnom broju stanovništva je u stalnom padu i sada se kotira između 55 i 60 odsto. Ajatolah Ali Hamnej pripada najvećoj nacionalnoj manjini Azerima kojih, paradoksalno, ima više u Iranu, oko 13 miliona, nego u njihovoj matičnoj državi Azerbejdžanu. Kurda ima blizu deset miliona, Lura oko pet,, Arapa nešto više od dva miliona dok Turkmena i Belučija ima oko milion i po. Ostale manje etničke grupe čine blizu deset odsto stanovništva. I pored represivnih politika prema nacionalnim manjinama, kako tokom režima familije Pahlavi tako i u Islamskoj Republici, proces persijanizacije nije dao željene rezultate.
Za Iran je veoma važno da spreči nacionalno buđenje Azera. Svaki četvrti stanovnik Irana je azerskog porekla, uključujući i ajatolaha Alija Hamneja. Vrtoglav uzlet Azerbejdžana, rapidni rast životnog standarda, praćen ambicijama predsednika Ilhama Alijeva, uz podršku Turske i Izraela, da postane lider svih Azera, povećao je paranoju već izuzetno paranoične teokratske diktature.
Svaka diktatura, čak i ona najrigidnija, bazira se na odobravanju značajnog dela populacije, a islamisti u Iranu još uvek imaju dovoljno pobornika za sigurno držanje vlasti u rukama. Drugi noseći stub režima je, uslovno rečeno, imperijalni DNK Persijanaca. Današnji Iranci nemaju mnogo veze sa Persijancima koje je predvodio Darije u pohodu na Grčku pre dve i po hiljade godina ili koje je kasnije susreo Aleksandar Veliki tokom svog pohoda na Indiju. Ali bitnije je ono u šta se veruje nego šta je istina. Vera je neupitna, istina je relativna.
U poslednje vreme, režim u Teheranu počeo je da miksuje islamski, nacionalni i imperijalni narativ kako bi oduzeo što je moguće veći prostor oponentima vlasti sa jasnim ciljem da ih svede isključivo na zapadno orijentisane ili proamerički nastrojene građane. Sa takvom etiketom u Iranu koji je gotovo pola veka prožet kampanjom protiv Zapada i SAD nemate mnogo šansi da postanete opasnost za vlast, tim pre što na Zapadu niko ne želi ili ne može da pomogne građanima Irana koji bi želeli drugačiju budućnost za svoju zemlju.
Za izgradnju konsenzusa u jednoj diktaturi conditio sine qua non je pronaći dovoljno efektne neprijatelje. Ajatolah Homeini je u tom poslu bio majstor. On nije izabrao Arape ili Turke koji su bili vekovni neprijatelji Persijanaca, nije označio ni Kurde viđene kao izdajnike jer se nisu preobratili u šiite. Izabrao je Jevreje, Izrael, Zapad i Ameriku.
Kroz taj izbor Homeini je trasirao put imperijalnim i panislamskim ambicijama: dominacija u regionu Bliskog i Srednjeg istoka i u muslimanskom svetu. Kolateralna šteta Islamske revolucije u Iranu su arapske laičke snage i panarabizam jer su morali da ustuknu pred salafizom, vahabizmom i drugim radikalnim formama radikalnog sunitskog islama. U Rijadu, ali i u drugim sunitskim prestonicama, radikalni islam viđen je kao adekvatan odgovor na šiitsku provokaciju iz Persije. Sekundarna posledica je islamski sunitski terorizam koji je pogodio zapadni svet u poslednjih 25 godina.
Dugoročno rešenje za izraelsko-palestinsko pitanje neće biti moguće pronaći dok god u Iranu bude na vlasti islamistički i anticionistički režim čiji je prioritet uništenje Izraela i istrebljenje Jevreja. Motiv je pred očima svih: Teheran će uvek naći među Palestincima dovoljno “korisnih idiota” zatucanih srednjovekovnom interpretacijom islama da napravi neki novi Hamas ili da ojača Islamski džihad ili neku treću terorističku organizaciju.
Teheran ubrzava rad na konstruisanju nuklearnog arsenala. Prema poslednjim izveštajima Teheran će u roku od nekoliko nedelja, najviše par meseci biti u stanju da konstruiše prvu atomsku bombu. Iranski stručnjaci za atomsku energiju uspeli su da stignu do 60 odsto obogaćenog uranijuma i praktično više nije pitanje da li će nego kada će Iran imati nuklearni arsenal. Takav razvoj događaja neminovno vodi ka odgovoru Saudijske Arabije koja će pokušati na sve načine da i ona postane nuklearna sila. Nedavna poseta i velelepni doček Vladimira Putina u Rijadu korak je prestolonaslednika Muhameda ibn Salmana u tom smeru.
Bez obzira na to koliko on bude bio veliki, to će predstavljati neku vrstu polise osiguranja za Islamsku Republiku, barem kada su u pitanju spoljne pretnje, baš kao za Severnu Koreju.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
