„Ovo jeste bila pobeda nastupa, prezentacije, ali za razliku od dosadašnjeg političkog marketinga koji se ovde zapatio već dosta dugo, decenije su u pitanju, ovaj je bio iskren i njemu se moglo verovati. Govorim o studentima“, kaže o aktuelnom trenutku na samom početku razgovora glumac, satiričar i jedan od najprepoznatljivijih glasova Indeksovog radio pozorišta Dragoljub Mićko Ljubičić.
U devedeset minuta razgovora Rosić i Mićko Ljubičić prolaze kroz decenije satire, politike, pokreta i marketinga. Govore o tome zašto su upravo stariji toliko emotivno doživeli uspeh studentskog pokreta, i priseća se kroz šta se generacije prolazile – od političkih uspona i padova od osamdesetih godina do danas, preko protesta, ratova, sankcija, do velikih očekivanja koja su se više puta završavala razočaranjem.
Mićko otkriva kako je tri puta imitirao Slobodana Miloševića pred njim samim, zašto je odbio poziv Zorana Đinđića da nastupa na demonstracijama 1996. godine i šta mu je Ivan Stambolić pričao o odnosu Miloševića i Mire Marković.
Govori i o nastanku Indeksovog radio pozorišta, anegdotama sa Vukom Draškovićem, telefonskim podvalama u kojima je koristio glasove političara, radu na emisiji PLJiŽ i filmu „Tito po drugi put među Srbima“. Priseća se i svojih početaka u muzici, rada u reklamnoj industriji i saradnje sa velikim brendovima.
Objašnjava i zbog čega satiru nikada nije doživljavao kao način da se vlast oslobodi pritiska, već kao mogućnost da građani makar nakratko predahnu od stvarnosti. A tu stvarnost je, u jednom od svojih nastupa, opisao rečenicom koju i danas pamti:
„Ovde postoje samo tri mesta na kojima može da se dešava ovo što se sad dešava. To je zatvor, groblje ili ludnica. Izabrali smo ludnicu.“
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
