Postoje li gastronomski stereotipi?
Naravno da postoje. Tačno se zna gde se ide na ćevape, gde na pečenje, u kom je gradu najbolja ulična hrana, zašto su neki gradovi bogati uticajima i sa Zapada i sa Istoka. Tako je Sarajevu zapalo da ga putnici gastro-namernici svode na ćevape i pite.
Iako je Sarajevo, i gastronomski, mnogo više od toga.
Upravo to je pokazao Pavle Branković, najpoznatiji food influencer sa ovih prostora, na proputovanju kroz Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Na tom je putu popularni Paqito artikulisao sve ono što bi mogla da bude nacionalna kuhinja – od ribarske mreže u Lastovu, do guste šume na Dinari.
Nekada je u toj artikulaciji „nacionalne kuhinje“, potrebno osloboditi se viškova. Nekada je u toj nacionalnoj kuhinji novo samo to što je stilski totalno precizna – a „Bašča kod Ene“, na brdu poviše Sarajeva tačno prikazuje onaj nedostatak vazduha i svetla o kom je Abdulah Sidran pričao, govoreći da bi Sarajevo bilo totalno drugačiji grad da je samo jedna rupa na njegovim brdima izbušena da u njega uđe neki drugi vetar.
Umesto te rupe, u „Bašči kod Ene“ rupa vodi u središte bosanskohercegovačke kuhinje, u dubinu jednostavnošću. I telećom mućkalicom i sudžukicama i janjetom što se vrti natenane i tufahijama i urmašicama. A ponajviše klepama. Jer su klepe metafora čitave priče o nacionalnoj kuhinji. O tome mu priča Nejla, uz čije reči se samo klima glavom.
Paqito se igra metaforama i uzdasima uživanja piše još jednu priču. Novu, a tradicionalnu.
Sve podkaste i video sadržaje Velikih priča pratite na YouTube kanalu.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
