Kao klinac sam bio lud za Zidom smrti. Ono na vašarima, džinovsko drveno bure u kojem voze motori bez auspuha. Popnu se na šest metara visine na polovnim muzejcima, pa onda podignu i fiću sve sa Zvezdinom zastavom i voze dok mi gledamo odozgo te likove koje sekunda deli od smrti. Dugo me je to držalo i odlazio sam kao klinac na svaki novogodišnji vašar u Beogradu da makar jednom vidim „dva brata rođena na zidu smrti“.
Tako je bilo i u zimu 1980. godine kada sam već svirao u Urbanoj gerili. Bila je to poslednja predstava sa motorima na drvenoj vertikali od šest i po metara koju sam gledao. Predložio sam Maji Mijatović, Vladimiru Arsenijeviću Vlajsi, Gvidu Obradoviću da odemo na Novogodišnji vašar. Decembar 1980, overili smo i motore i kartinge i balerinu i pljeskavice naravno. Sve četvoro smo bili ukožirani, pank, totalni pank.
Vraćali smo se sa vašara, kroz prolaz Beogradskog sajma, popeli se na stranu ulice blizu BIGZ-a. Odjedanput udarac i sve četvoro smo se razbežali. Sa mnom je trčala Maja, došli smo do stuba železničkog mosta kod koga je danas jezivo neuređen i zapušten deo. Usledio je moj potpuno neshvatljivi idiotski potez. Izvadio sam iz džepa cigarete.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
