Prvi put se nisam razočarao kada me je neko odbio. Čitao sam poruku: “Plenum je odlučio da ne možete prisustvovati plenumu, ali možete doći i biti naš gost na Filozofskom fakultetu.” To je podrazumevalo i naravno priču za VP posle koje mi je mnogo toga bilo jasnije i zašto je ovaj studentski pokret uspeo i potpuno promenio Srbiju.
Na ulazu u fakultet dočekuje me jedan od momaka, studenata u blokadi, i sprovodi me do njihove kancelarije na Filozofskom fakultetu. Na fakultetu je užurbano, petak je, za neki sat u Beograd će doći na desetine hiljada studenata iz Srbije. Duž spratova i hodnika postavljeni su kreveti za goste. Svečano-revolucionarna atmosfera kao iz ratnih filmova koje sam gledao kao klinac. U kancelariji me dočekuje nekoliko studenata koji u ovom prostoru spavaju, jedu, spremaju odluke, maršute, ali i uređuju blokaderski samizdat koji će mi pokazati na kraju razgovora. Nikada nisam video takvu impresivnu kulturu dijaloga koja je opstala i posle više od tri meseca blokade. Nema upadanja u reč. Na reč se čeka dizanjem prsta, a tu je čitava “leksika” koja i van plenuma “živi” kao opšte pravilo komuniciranja. Tu su znakovi rukama koji menjaju aplauze, traženje reči, replike, direktne replike, neslaganje…
Studenti Filozofskog u blokadi se ne potpisuju, ne daju identitet ni u medijskim gostovanjima, i sve je to zbog tog “armiranog” jedinstva jednakih koje je stvorilo tako moćnu revoluciju. Studenti su osvajali disciplinom, onim čišćenjem trgova i ulica posle svojih okupljanja, empatijom, mobilnošću, ali i duhovitošću. Sve sam to dobio na kratkom kursu na jednom od spratova Filozofskog fakulteta u razgovoru koji smo morali da počnemo onim što je zaštitni znak od nulte tačke njihove akcije – plenumima.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
