Moja poslednja njujorška pozorišna noć

Naš najpoznatiji teatrolog, pozorišni kritičar i dugogodišnji selektor Bitefa novi je saradnik Velikih priča. Za početak, Ivan Medenica nastavlja naš feljton o Njujorku svojim putovanjem u prošlost i neke od najboljih predstava u ovom gradu

***

Gde i kako, iz koje perspektive, da počnem priču o Njujorku, pozorištu i – meni?

Kao teatrolog i bivši umetnički direktor Bitefa, iz istorijske vizure, od prvog susreta beogradske publike s legendarnom američkom (čitaj: njujorškom) pozorišnom avangardom iz šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka? Kao pozorišni kritičar, od preglednog razvrstavanja različitih tokova u njujorškom teatru, kojim ću, verujem, mnoge iznenaditi, jer će se ispostaviti da nije sve samo – Brodvej? Kao zaljubljenik u najčarobniji grad na svetu, od vlastitih teatarskih i parateatarskih hodočašća (ili gluvarenja) po Njujorku?… Od perspektive zavisi i hronologija izlaganja: da li ću početi (bar) od Drugog svetskog rata, ili od današnjeg trenutka?

Ova pitanja zloslutno nagoveštavaju da tražim sistem, okvir, metod kojim ću pristupiti temi „Njujork i pozorište”. Zloslutno je zbog toga što je pitanje, iako je traganje za sistemom ili metodom sasvim očekivano od teoretičara i kritičara, da li su takvi pristupi adekvatni samom predmetu istraživanja – Njujorku (i njegovom teatru)? Svestan toga da uvek predmet treba da bira metod istraživanja, a ne obrnuto (neiskusni i/ili površni istraživači to ne znaju), te ohrabren stihovima pesme koju slušam dok ispisujem ove redove, „New York State of Mind” Bilija Džoela, odbacujem svaki okvir i prepuštam se – njujorškom stanju svesti. Da vidimo kuda će nas odvesti to jedinstveno stanje uma i duše, slobodni (pro)tok svesti, gluvarenje po bleštavim zdanjima Brodveja i mračnim suterenima Off-Off Brodveja, vremenski skokovi od nekoliko decenija, montažno mapiranje njujorškog pozorišnog života, pokušaji oživljavanja vlastitih uspomena, postmodernističko ispitivanje prirode književnog, konkretno teksta kritike…

Ovim pristupom ne povezujem samo svoj bezgranični predmet s (odgovarajućom) metodom istraživanja, već sebe oslobađam zahteva da budem akribičan, objektivan, sveobuhvatan, te se ovom virtuelnom putovanju pozorišnim Njujorkom prepuštam relaksirano i slobodno. Na delovima putovanja imaću i saputnika, dragog kolegu Džefrija Erika Dženkinsa koji je pre mesec dana izabran za predsednika Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara (IATC), dok sam, iz novoizabranog Izvršnog odbora a na Džefrijev predlog, ja imenovan za potpredsednika ovog udruženja.