Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.
***
Ima, Miljenko,
u onoj briljantnoj (malo poznatoj) knjizi “Između orla i vuka” i esej o Branku Radičeviću u kome (veoma potcenjeni) Milan Kašanin kaže otprilike sledeće (citiram po sećanju, ko zna gde mi je knjiga): “Branko je autentičan samo kad piše o karlovačkim vinogradima, vilovitim kolima, đačkim rastancima, devojkama na studencima, a da kad ponesen (tačnije: sluđen) šumadijskim nacionalnim romantizmom – stane pisati o krvavim bitkama srpskih div-junaka i turskih zlotvora, onda jatagani i kubure iz njegovih epova izgledaju kao pozajmljeni na revers iz rekvizite bečkog Burgteatra.”
I danas, kada je zahvaljujući sveprisutnoj i svevidećoj optoelektronici očigledno šta je i na šta liči Srbija, bosanski i crnogorski Srbi – hrvatski zbog lošeg iskustva i veće samosvesti odavno mnogo manje – i dalje gledaju u Srbiju kao na obećanu zemlju, kao najbolji od svih mogućih svetova. Takva slika je i dan-danas zvanična slika Srbije; vratićemo se na ovu temu.
Možemo samo zamisliti kakvu su idealizovanu i obogotvorenu sliku prečanski Srbi u XIX veku projektovali na kneževinicu, potom kraljevinicu Srbiju i sa kakvom su samo ustreptalom nadom čekali da Srbija dođe da ih “oslobodi”. Mnogi su glavom platili to čekanje. Na primer Danica Jovanović – čije ime nosi trg na kome je moje seosko stanište – talentovana slikarka, studentkinja minhenske Likovne akademije koja je – kad je septembra 1914. odred srpske vojske forsirao Savu i stigao do pred Staru Pazovu (pa se podvijena repa povukao) – skupa sa još nekim Beščanima započela pripreme za doček oslobodilaca i završila na prekom K.u.K. sudu, a onda pred streljačkim strojem.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
