Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.
***
Postoje, druže moj Basara, neke zanimljive sitnice, uglavnom iz žanra opskurnosti, skurilnosti, zavirivanje drugim ljudima u donji već, sitnice do kojih dolazimo kad počnemo na svijet gledati iz perspektive vaški i stjenica, koje počesto prešutimo, naprosto zato što su nedostojne.
Ali hajde da ovaj put ne prešutim: Nebojša Slijepčević nije Srbin! Samo po nekoj poetskoj pravdi i sudbini nosi ime koje tako zvuči. A kao što u Srba postoje, ili su postojali, ljudi koji su nosili prezime Pavelić, Luburić, Artuković, a kod Hrvata ima – i to ne malo! – Mihajlovića i Mihailovića, a prezime Milošević im je među frekventnijima, i kako su izrazito malobrojna prezimena koja naša dva plemena bratski ne dijele – ovog mi trenutka na um padaju samo dva takva: Karađorđević i Tuđman – tako je, slučajno to znam, Nebojša Slijepčević Hrvat sa dna kace.
Premda, s druge strane, stvari s imenima i nisu tako jednostavne. Ime je u nas znak i amblem, pa često nije važno ni šta si i šta su ti bili babe i đedovi, nego je važno šta drugi u tvom imenu čuju. Pa htio ne htio ti dijelom sebe postaješ ono što oni misle da jesi. Ili, tačnije rečeno, upoznaješ se, metodom vlastite kože, ili iskušenjima i pogrešnim čitanjima vlastitog imena, šta znači biti onaj Drugi.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
