Etno-selo klozeta, tu pored Ćaćistana

Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.  

***

Stiže mi, Miljenko, jutros kao lepa uskršnja čestitka  tvoje pismo, simbolično započeto na Veliki petak.

Danas, na dan „najradosnijeg hrišćanskog praznika“ — tako ovdašnja državnocrkvena propaganda naziva i Božić i Uskrs — Beograd je pust kao da je detonirala neutronska bomba. Meni to, doduše, odgovara. Uskoro krećem na nedeljnu sesiju preživelih članova Fićinog kružoka — ne u Galeriju, ne u neki od obližnjih alternativnih kafića (Galeriju 2 i Kofein) — nego u neki bogu-iza-nogu kafić čak na Slaviji, jedan od retkih lokala za koji je Sead Spahović, kao najbolji organizator među nama, utvrdio da će biti otvoren. Biće milina odvesti se tamo opustelim ulicama…

Sad krećem, sledi izveštaj; ti voliš putopise.

Ovo pišem nakon što sam se vratio sa sesije: beogradske ulice su zaista bile avetinjski puste, što im inače nije običaj; u redovnim okolnostima sve su sličnije ulicama Kalkute. Ta pustoš — po kojoj su promicale samo Glovove i Woltove patrole koje su razvozile krkanluke — podsetila me je na svesrpsku pustoš nastalu leta 1999. na dan pomračenja Sunca.

Nekoliko godina kasnije, sličnu pustoš — takođe izazvanu pomračenjem Sunca — video sam u filmu Apocalypto. Na toj projekciji su mi mnoge mračne stvari i mnoga pomračenja postali jasniji. Potonji događaji su ih dodatno pojašnjavali.