Otkad znam za sebe, budim se pre drugih. Ne znam otkud mi to. Možda od oca. On je rano buđenje nerazdvojivo povezivao sa radnim navikama. Verovatno sam želeo da budem kao on, možda i nisam želeo, moguće da se to jednostavno od mene očekivalo. Jutra su mi, ne po mojoj želji, postala važan deo dana. Nauštrb noći, moja jutra traju duže nego kod ostalih ljudi.
Dok su drugi još u snu, čovek može mirno da ustane i bude sam. Bez straha od usamljenosti, jer su svi koji su mu važni tu, oko njega, samo spavaju. Okružen spavačima, ranoranilac je usred gomile bezbrižno sam. Jutarnja tišina, iako glasna, manje brine. Besana noć zna da potraje, a prerano svanula jutra začas dočekaju dan.
Istina, moja ljubav prema jutrima je promenjiva i nestalna. Menja se. Kako kad i kako u kom parčetu života. Ljubav ni prema čemu nije kroz ceo život ista. Ne treba zbog toga brinuti. Život teče, sve što ga čini pokazuje različita lica. Uostalom, sve se menja.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
