“Imam nedoumicu, hoću da vidim koji je među vama kadar da je reši.”
Ovim rečima počinje persijska priča u kojoj se car obraća viđenijim dvoranima rešen da iskuša njihovu hrabrost. Nakon izgovorenog, car ih sve okupi i odvede do vrata, najvećih i najtežih u celom carstvu. Glasno ih upita ima li ko vičan da ih otvori. Neki stanu samo odmahivati glavom, drugi se smatrahu mudracima pa ih stadoše detaljno zagledati i, nakon puno vremena, ipak priznadoše da ih ne mogu otvoriti.
Konačno, svi se složiše da je zadatak previše težak i da ga ne mogu rešiti. Naposletku, pojavi se jedan mladić, priđe, snažno povuče vrata i otvori ih. Bila je potrebna samo hrabrost da se uvidi da vrata jesu velika i teška, ali odškrinuta i nezaključana. Car mladića bogato nagradi i reče: “Nagrađen si jer se nisi oslonio samo na ono što vidiš, već si prizvao i vlastite snage i usudio se da pokušaš.”
Priče su na istoku od davnina služile za prenos životnog nauka, da narodu olakšaju svakodnevne dileme i teškoće…
Ja se zaborava plašim. Ne poraza, ne greške, ne raznih ljudskih slabosti. Plašim se jednostavnog, surovog zaborava. Potrošenog i proćerdanog životnog naleta, pretvorenog u trenutak samo sebi važan, nakon kojeg dolazi neminovnost mirenja i neizbežna hladnoća prihvatanja.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
