„Ljudi su kao pesme, svako može da ih tumači na svoj način”, tragajući za odgovorima o ljudskoj prirodi često kaže jedan moj veliki prijatelj i sjajan psihijatar. On ovu misao, potpuno očaran njenom suštinom, uvek izgovara precizno i dostojanstveno, završavajući imenom profesora koji ju je skovao. Suprotno tome, nesvesno vođen željom da po ovoj poruci isključivo pamtim svog prijatelja, uporno zaboravljam ime citiranog profesora, a samu rečenicu neprecizno citiram.
Raznorazne muke znaju ljude da ščepaju, pa im zaliči da drugog do trpnje nema i da neće biti. Strah u čoveka uraste, pa se sa beznađem saživi. Prestane da veruje i da se nada. Ljudi tužnih pesama. Dobar deo života tugu slušam.
A tad, kad čovek negde sebe zagubi, nastupa reč, njena moć i lekovitost. Iskonska je potreba čoveka da sa nekim podeli komad težine. Kako razgovarati sa čovekom koji muku nosi? I kako mu pomoći?
Greška je ako požurimo i namah ponudimo rešenje i izlaz. Objasnimo sagovorniku da nije tako kako se on oseća, već drugačije i “objektivno”. Nabrojimo mu greške i poređamo dokaze za suprotno. U ime svih kojima je teško, molim da ove ljude prvo dobro saslušamo, pa da tek onda pokušamo da problem rešimo.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
