Ko je otplatio dugove Dostojevskog

Život Fjodora Mihajloviča Dostojevskog bio je pun paradoksa, kontroverzi i ličnog, unutrašnjeg haosa. Uprkos (ili zahvaljujući) stalnim unutrašnjim borbama sa sobom i drugima, narušenog zdravlja, poljuljane vere, promenjivog raspoloženja i buntovnog duha, ovaj vanredni čovek nije uspeo da za jedan život proćerda sopstvenu genijalnost. Sudbina mu nije dozvolila da prokocka sve što mu je Bog namenio.

Uvidom u njegove dnevnike, doznalo se da je genijalni pisac stalno sebi iznova zadavao konkretne rokove i ciljeve. Posebno u situacijama kada se nalazio pod velikim pritiskom. Ne mislim samo na legendarnu anegdotu o pisanju romana “Kockar” za samo dvadeset šest dana, što je bio jedan od uslova za otplatu kockarskih dugova, niti mislim na stereotipna (zavisnička) zaklinjanja da nikad više neće kročiti u kockarnicu, nego na zadavanje sebi niza duhovnih i moralnih zadataka koji bi trebalo da iznedre lični rast i dovedu do drugačijeg moralnog odnosa prema životu.

Zadavanje oročenih spoljašnjih zadataka, jedina prilika za unutrašnji spas. On je jedino pomoću takvih rigidnih spoljašnjih okvira uspevao da se izoluje od sveta i usmeri u željenom pravcu, bez kapaciteta da to uradi sam, sopstvenim snagama.

Čovek haotičnog života spoljašnjom strukturom očajnički proba da uvede unutrašnji red. Ne tako redak psihološki manevar.

Moj poznanik, inače ovisnik o mirisu polutame evropskih kazina, lično mi je jemčio da je, vek i kusur posle Fjodora Mihajloviča, u istu kockarnicu ušao Roman Abramovič. Kažu da je tražio da mu se u današnji novac prevede celokupni dug koji je ostao iza Dostojevskog kako bi ga otplatio. Tako i bi. Uz Romanovu opasku da Rusi nikad ne ostaju dužni.

Bajkovita lepota mitova i skrivena opasnost koju oni nose.

***

Ako sam nešto naučio radeći ovaj posao, to je da su emocije, odnosno unutrašnja psihološka stanja, kao odgovori na doživljaje određenih životnih situacija, za svakog čoveka specifične i posebne. Nezadovoljstvo, ljubomora, radost, tuga ili ljubav imaju lica onoliko koliko ima i ljudi. Sem toga, neretko i sami sebe iznenadimo kako u različitim periodima života, pri susretu sa istim osećanjima, drugačije reagujemo.

Ne možemo da negiramo da je čitav niz negativnih emocija, koje stvaraju nezadovoljstvo i negativnu samoprocenu, povezan sa doživljajem sebe kao čoveka koji nije ostvario neke od osnovnih (željenih) životnih ciljeva. Slično je i sa kolektivnim identitetom, kad grupa prema kojoj gajimo osećanje pripadnosti nije uspela u realizaciji očekivanog rezultata. Pritisak se dodatno uvećava idejom da su svuda oko nas neki ljudi koji su taj naš cilj odavno ispunili ili su se za njega izborili. Svejedno, imaju ga. Ukoliko još postoji istorija niza neuspelih pokušaja da se problem reši i cilj dovrši, apatija se nazire i postaje problem za sebe.

Ukratko, retka su nezadovoljstva bez doživljaja neispunjenosti nekog željenog cilja.

Na sreću, ljudi nisu uniformni, već smo u mnogo čemu međusobno različiti. Nema svako isti odnos prema neostvarenosti zacrtanih ciljeva. Vrlo neprecizno i više asocijativno nego tačno, možemo se podeliti u dve grupe. U prvoj grupi su ličnosti koje gaje životni stil jasno orijentisan ka “aktivnoj poziciji” i trajnom iznalaženju raznih životnih rešenja. Njihov narativ je pun ciljeva i vremenskih ograničenja. Na drugoj strani, neki ljudi jednostavno vole zabavu i imaju životnu orijentaciju punu hedonističkih tonova. Očekivano, svi privatni i društveni odnosi koji nisu jasni, definisani, predvidljivi, pravedni ili moralni, na pripadnike prve grupe utiču kao jaki stresori i motivi pokretači ka promeni. Dakle, ciljevi. Za ove druge, čitavi komadi života protiču bez jasnog cilja. Uostalom, kad nema cilja, nema ni problema.

Cilj je po svoji definiciji svrha ili rezultat koji želimo postići. Energija, proistekla iz želje za ostvarenjem, nerazdvojiva je od čovekove učinkovitosti.

Valjan cilj je specifičan, merljiv, ostvariv i ličan.

U razgovoru sam primetio da ljudi često kao cilj imenuju neku vrstu opšte potrebe, npr. “želim da budem bolji nego što jesam”, “ne želim više da se svađam”, “želim da nam svima bude bolje”… Ovakva opštost cilja zna da zavara, bez obzira na njegov značaj ili pravednost, jer se uspeh teško može izmeriti. Nekada veoma glasni ciljevi imaju veoma maglovit put kao ostvarenju. Ostvariv cilj mora da bude vidljiv kroz prepoznatljive radnje, a ne samo kroz unutrašnja stanja, misli i emocije. Dakle da se može meriti, posmatrati i opisati.

Nejasni ciljevi često su osuđeni na neostvarivost i prateća objašnjenja u smislu “dao sam sve od sebe”. Iskreno verujem da je bolje postaviti specifičan, a manji cilj, čije će čak i potencijalno neispunjenje biti veoma korisno u iskustvenom i motivacionom smislu.

Postavlja se pitanje: šta je to manji, ostvariv i prihvatljiv cilj? Ako uzmemo primer sporta, a on je dobra sfera društvenog života jer su u sportu ciljevi jasno merljivi, za dovoljno izazovan cilj smatra se onaj koji može da ostvari do 10% prisutnih saigrača i protivnika na terenu.

Cilj treba da bude svima jasan i nedvosmisleno imenovan. Ne treba da se plašimo i odugovlačimo jasno proglašenje cilja, pod uslovom da procenimo da je ostvariv ili neminovan. Uz sve rizike potencijalnog neuspeha, ta eksplicitnost izuzetan je kohezioni i motivacioni pokretač. Uostalom neuspeha se ne treba bojati, oni su dragoceni učitelji. Ne menja se ono što je prošlo, menjaju se samo budući ciljevi i strategije.

Ostvarenju svakog “velikog cilja” uvek prethodi niz specifičnih i manjih postignuća, ali i njihovih neizbežnih blizanaca pratilaca, (takođe malih i prolaznih) neuspeha i padova. Sve je to deo procesa. Značajne životne stvari uvek testiraju strpljenje. Nezadovoljstvo sadašnjošću menja se samo kroz niz ostvarenih prolaznih, definisanih, merljivih i rešivih prepreka. Te prolazne pobede ne treba opterećivati pritiskom procene udaljenosti od konačnog uspeha, već njihovo preskakanje primetiti i imenovati. Zašto ne i zastati i naglašeno vrednovati? Konačno, svaki momenat života ima neki svoj mali cilj, koji je sad i ovde, a nije ni bio juče, niti će važiti sutra. Dobro je ako smo ga ispunili, to je stepenica više i korak bliže ka konačnom zadovoljstvu.

Sve aktivnosti koje preduzimamo na putu promene mogu biti usmerene na svakodnevnu procenu blizine ostvarenosti konačnog ishoda, ali verujem da je produktivnije glavnu energiju i dodatne napore usmeriti na praćenje samog toka procesa, na kontinuitet razmatranja novih strategija prilagođenih izazovima koji se kao nova ograničenja javljaju. Uostalom, koliko god bilo teško priznati, konačan ishod između ostalog zavisi i od mnogo skrivenih varijabli van naše kontrole, pa je funkcionalnost upravo kapacitet za adaptaciju i odgovor na njih.

Kada je reč o grupama i grupnim ciljevima, od porodice, preko sportskog tima, do celokupnog društva, važno je dopreti do svakog pojedinca i pomoći mu da kolektivni cilj prihvati kao vlastiti. Uporno ponavljanje priče o logičnosti prihvatanja opšteg cilja, bez postizanja i osvešćivanja lične motivacije kod svakog pojedinca, nije dovoljno.

Za mnoge zagovarače kolektivnih ciljeva, ovi ciljevi jednostavno proističu iz afektivnog diskursa i oni, skoro pa infantilno, veruju da su neophodnost i značaj dovoljan motiv pokretač i za sve druge u okruženju. Ipak, surova je istina da mnogi pojedinci, iz mnogobrojnih (ne)svesnih razloga, nemaju suštinski i precizan plan vezan za ispunjenje takvih ciljeva, iako su oni zapravo i njihova potreba.

Mnogobrojna su objašnjenja zašto je to tako.

Priča o Dostojevskom je samo jedno od mogućih objašnjenja i inspiracija za razmišljanje. On je predstavnik ljudi koji svoj unutrašnji haos, emocionalnu nestabilnost, preživljene (nepravedne) traume, preosetljivost ili teskobu kompenzuju tražeći spas u spoljašnjim strukturama, strogim pravilima i predvidljivim rutinama. Tako se osećaju bezbednije, jedino tako su funkcionalni. To je eksternizacija unutrašnjih konflikata i jedina moguća samoregulacija, kroz nametnuti spoljašnji okvir. Međutim, “spoljašnji okvir” može imati razna (diktatorska) lica.

Naravno, nije jedini Dostojevski. On se samo svojom genijalnošću nametnuo da ga spomenem. Mnogo je takvih. Naučenih da se osećaju bezbednije.

Samo da Srbe ne prati mantra da smo narod koji voli da ima vođu…