Tužan sam ti, brate

Bio je ponedeljak, 26. mart, jedan od onih promenljivih, oblačnih dana kroz koje se stidljivo probija prolećno beogradsko sunce, most, onaj Brankov, naslonjen na istoimenu ulicu koja nosi ime po velikom pesniku Branku Radičeviću, bio je nov i poslovično popunjen automobilima. I samo jedan čovek izgledao je kao da nikada ne žuri. Punih pet sati šetao je gore-dole ulicom, pa mostom, pa opet ulicom – radio je to i ranije, ali nikada tako dugo – da bi oko 19 časova prekoračio ogradu mosta. Neki tip je potrčao i povikao “Nemojte!”, a samoubica – jer će se tako završiti ovaj događaj – samo je odmahnuo rukom.

Sutradan u novinama nije bilo vesti o tome, samo je Gradski sekretarijat za unutrašnje poslove Beograda izdao kratko saopštenje u kojem se kaže da je “tragično izgubio život, i u trenutku duševnog rastrojstva, pisac Branko Ćopić”.

Vest se pojavila tek u sredu, 28. marta, u Politici, s potpisom “R. Popović”, i ona je novinski šturo, a opet pesnički tragično, opisala poslednju šetnju čuvenog pripovedača, romansijera, dramskog pisca, pisca za decu, jedne od najpopularnijih književnih figura u Jugoslaviji. Šetnju koja će – eto ti sudbine, pesničke, ljudske! – okončati možda i na istom onom mestu gde je novajlija u Beogradu, dečak pristigao ispod Grmeča, proveo prvu noć u nepoznatom, velikom gradu.