“The Killer” bi sa izuzetkom podjednako (ne)pretencioznog “The Game” i potpuno idiotskog “Panic Room” mogao da bude Fincherov najopušteniji i najzabavniji film.
Rađen prema francuskoj grafičkoj noveli Matza Nolenta i Luca Jacamona, a po scenariju njegovog starog saradnika Andrewa Kevina Walkera (“Seven”, “Fight Club”, “The Game”), “The Killer” možemo s radošću da prihvatimo na dva načina. Prvi je da Fincher ovim filmom iskazuje svoje divljenje franšizi “John Wick” i na neki način pokazuje žal što nije bio njen deo. A drugi je da je ceo film, a kroz prizmu glavnog junaka, profesionalnog ubice kome ne znamo ime, zapravo metafilmska autoterapija samog Finchera kojom pokušava da zbaci sa sebe kako pretencioznost svojih recentnih ostvarenja, tako i imidž “preozbiljnog auteura” koji je zaboravio da filmovi pre svega treba da budu zabavni (na šta ga je lako moguće podsetio serijal o Johnu Wicku, opet ja…).
Dakle, ako niste gledali nijedan od četiri filma o Johnu Wicku (u jedinstvenoj izvedbi Keanua Reevesa na mestu glavnog junaka), imaćete malecni problem da cenite koliko je Fincherov “The Killer” u velikoj meri njegov mlađi brat. U oba filma, esencijalno je to da autori ne shvataju sebe zaozbiljno.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
