Svakog 15. jula

“Bez obzira na ono što će se desiti sutra, ipak smo imali danas”, ispisano italikom preko slike na kojoj su En Hatavej sa velikim naočarima i glumac sa “hjugrantovkom” (frizura kakvu Hju Grant nosi u svim onim filmovima koje volimo dvadeset i više godina, prim. aut.) čije sam ime ipak morala da proguglam za potrebe ovog teksta – Džim Sterdžes, videla sam nekoliko desetina puta u različitim kontekstima na društvenim mrežama.

Znate svi tu scenu, čak i ako ste, kao i ja, nekako propustili film “Jedan dan” iz 2011. godine. Dakle, njih dvoje u nekoj prirodi, on obučen kao da je ispao iz romana Džejn Ostin ili Emili Bronte, ona onako kako zamišljate studentkinje književnosti u Velikoj Britaniji – sve ono što želite i očekujete od romantične komedije tog perioda.

Ipak, iako sam veliki fan tog žanra, nikada nisam pustila taj film. Nikada ga nisam ni potražila. Nikada ga nisam, u periodu pre striming platformi, “uhvatila” na nekom od kanala koji zapravo, samo i emituju takva ostvarenja. Nikada.

Tako sam nekako, propustila i da je početkom ovog meseca na striming platformi Netflix, izašla “limitirana” serija od 14 kratkih epizoda istog naziva. Propustila, u skladu sa tim, da povežem i da je polazište isto, istoimena knjiga Dejvida Nikolsa. Jednostavno propustila. A onda sam nakon više od nekoliko poruka/komentara/postova na platformi X, koji uglavnom sadrže glagol “plakati” u različitim oblicima, pustila. Seriju, u Netfliksovoj produkciji, ne film iz 2011.

Za slučaj da i dalje postoje oni koji su (kao i ja) propustili čak i sinopsis, “One day” prati 2 decenije odnosa Eme (devojke iz radničke porodice) i Dekstera (momka iz više klase), koji noć i dan (okej, pola dana) nakon završetka fakulteta, provedu zajedno, nakon čega odluče da će biti prijatelji. Serija je koncipirana tako da ih (zajedno ili odvojeno) u svakoj epizodi vidimo kako provode svaki 15. jul od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih.