Kao i svaki validni umetnički pravac, tako i relevantni događaji u popularnoj kulturi kraju poprilično kratko, dok su recidivi ono što ostaje vredno pažnje. Poput italijanskog neorealizma ili nemačkog ekspresionizma na filmu, ili panka u rokenrolu. Diskografska karijera Bitlsa je trajala nepunih sedam godina kada su momci uspeli da snime 13 albuma, požene se, puste brkove i bradu, izmisle britansku psihodeliju, daju rokenrolu tehnikolor… A evo, ima preko pola veka kako su se raspali.
Za svedoke i savremenike britpopa je teško da shvate da je prošlo tridesetak godina od annus mirabilis – godine u kojoj je Ujedinjeno Kraljevstvo još jednom potvrdilo nadmoć u kulturnoj kolonizaciji sveta. Naravno da posle toga ništa nije bilo isto, jer se muzička industrija radikalno promenila, kao i ceo svet uostalom. Verovatno bi svaka nacija volela da doživi stepen bezbrižnosti kada je glavna medijska vest bila suočavanje singlova najreprezentativnijih momaka britpopa, Oasisa i Blura. Otpadnika mančesterske radničke klase i porodične disfunkcionalnosti i londonskih snobova iz umetničkih škola. Verovatno se celokupna britanska pop kultura bazira na ovoj slojevitoj podeli i vaganju moći.
A sve je počelo poprilično bezazleno, krajem osamdesetih, decenije modnih i muzičkih zločina nad slušalačkom publikom u kojoj je mejnstrim bio previše mejn a alternativna scena previše alternativna, ali je za razliku od danas osnov prepoznavanja mladih bio kako se razlikovati od svojih vršnjaka. Ikonički bend koji je obeležio osamdesete, The Smiths, već tri godine nije postojao, a potraga za epigonima je kulminirala na samom početku sledeće dekade. Iz Mančestera stižu Happy Mondays, The Stone Roses, iz Glazgova Primal Scream a iz Liverpula, La’s.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
