Na istom ovom mestu nedavno sam pisala o Bubiši Simiću kao o nekom ko je jednostavno bio kul. I taj epitet nikad ne dolazi samo od toga što je neko lep ili uspešan ili bogat, to je neka neopipljiva vrednost, koja se jednostavno oseća, a za koju će mi biti potrebni pasusi i pasusi teksta da je pojasnim. Kad sam čula da su iste nedelje otišli u večnost junaci današnjeg teksta, pomislila sam isto kao za Bubišu – koliko li su samo ti ljudi bili kul, koliko posebni, koliko su Udo Kir i Ornela Vanoni bili jedinstveni, veličanstveni i blagosloveni harizmom.
I možda su bili oni kojih se ne biste odmah setili kada bi trebalo da date primer, nisu Džek Nikolson ili Madona, ali definitivno su bili oni za koje biste potvrdili da su kul kad bi vas neko pitao. To su ti izdanci šika stare Evrope koje volim i za koje mi je drago da smo delili vreme na zemlji i da smo delili kontinent. Nedavno mi je sestra, koja inače obožava da putuje rekla da ne bi žalila da joj neko zabrani da ide van Evrope, jer je ovaj naš kontinent toliko lep, lud i uzbudljiv da su tri života malo da se sve vidi, svako čuje, da se svuda prođe i bude, i sve pojede.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
