“Šta je to uvredilo druga Staljina?”

Svoju veliku priču o Šostakoviču neću započeti od početka, a ni od kraja, ovom jubilarnom 2025. godinom (pedeset godina nakon smrti), već prestupnom 1936. godinom.

Zašto?

Zbog sudbine koja je u prestupnim godinama ubrzavala srce i usporavala karijeru kompozitora.

Nedelja je, 26. januar, 1936. godina. Veče. Krupne pahulje padaju neprekidno. Moskva je bela, a Šostakovič mlad. Zadovoljan je sobom. A kako da ne bude? Ima 29 godina, a već je priznat kompozitor. Ima četiri simfonije i četiri žene: mamu, ženu, ljubavnicu i ćerku u ženinom stomaku.

Dok korača ka Boljšom teatru, sneg škripi pod njegovim nogama, a on razmišlja o nastavku svoje feminističko-komunističke opere Ledi Magbet iz Mcenskog okruga, koja se već tri godine uspešno izvodi od Njujorka do Buenos Ajresa i od Stokholma do Beograda. Nije svestan koliki je vizionar i da je planirana trilogija na temu ugnjetavanja i oslobođenja žena pre, tokom i posle Revolucije, zapravo predvodnica filma Jeanne Dielman.