Ko je 1946. godine, u novoj Jugoslaviji – a da to nije bilo priznanje na saslušanju Udbe – mogao da napiše sledeće rečenice i da to bude objavljeno kao da se ništa nije dogodilo: “Osim crkvenih i slavskih slika, radio sam i mnoge portrete kralja Petra i kralja Aleksandra više puta… i patrijarha Dimitrija nekoliko puta… Za muzej kralja Petra, a to je vila na Dedinjskom putu, u kojoj je preminuo naš veliki kralj… kao i slike kralja Petra i cele dinastije Karađorđevića…”
Odgovor glasi: Uroš Predić, čuveni srpski slikar, s tim što to, naravno, nije moglo da bude objavljeno, što je najverovatnije i razlog zbog kog je deo njegovih autobiografskih zapisa ostao nepoznat do danas.
Uroš Predić (1857–1953), uz Paju Jovanovića, verovatno personifikacija srpskog realizma, bio je već dovoljno veliki i značajan da bi 1946. godine, kada je ovo napisao, nove komunističke vlasti na to reagovale u duhu posleratnog vremena, ali je bio i politički bezopasan. Zapravo, sama činjenica da je ovako slobodno pisao o sebi u tim okolnostima, najverovatnije je posledica toga što je, kako bi neke naredne generacije rekle, bio “potpuno operisan” od politike.
Na primer, kada piše o studenskim danima u Beču, beleži i ovo:
“Sa Srbima đacima družio sam se spočetka više, a sastajali smo se u kafani kamo sam odlazio svake nedelje jedanput da razgledam ilustrovane listove. Posle smo se viđali svake subote uveče u društvu ‘Zora’, gde sam sve ređe odlazio dok nisam prestao sasvim, jer se pilo i politiziralo više nego što se meni svidelo, a ton ophođenja je postajao sve grublji, što se, uostalom, već tada počelo opažati u Parlamentu i inače…
… pa ja probrah među mojim drugovima Nemcima jednomišljenike po struci, koji su, sa mnom zajedno, imali preča posla nego da u zagušljivim kafanama rešavaju socijalne probleme…”
Uroš Predić je rođen i odrastao je u Banatu, a o vremenu pod Austrougarskom, između ostalog i ovo piše:
“Vlasti me nisu uznemiravale, jer nisam bio zabeležen u crnoj knjizi, niti sam se ikada bavio politikom koja mi je nesimpatična zbog dubokog nemorala koji u dvadesetom veku vlada u njoj…”
Tek, Uroš Predić je tri puta pisao o sebi, svojevrsnu autobiografiju.
Prvi put, na zahtev Srpske kraljevske akademije, Predić je 1921. napisao autobiografiju koja je bila objavljena u Godišnjaku SKA.
Potom je SANU, odmah nakon Drugog svetskog rata, 1946. tražio dopunu pređašnje autobiografije i ona je ostala u rukopisu sačuvana u Arhivu SANU, ali nikada nije objavljena. Na zahtev Matice srpske, Predić je 1949. napisao novu dopunu biografije, a sadržaj je nakon toga objavljen samo jednom, u magazinu Vreme 2002. godine.
A sada je objavljena prvi put celokupna Predićeva autobiografija (“Kvazar – budućnost čitanja”, 2025).
Drugi deo autobiografije, do sada nepoznat, krije i Predićevu perspektivu oslikavanja Njegoševe kapele na Lovćenu, koju je kralj Aleksandar obnovio (preciznije, finansirao obnovu) 1925. godine, nakon što su je austrougarske snage tokom Velikog rata porušile.
Uroš Predić kao mladi talentovani slikar nije bio previše oduševljen oslikavanjem ikona i crkava, više je u tom pravcu krenuo silom prilika – to su bili poslovi koji su mu se nudili. A da je Predić oslikavao kapelu – koju će posle zameniti Meštrovićev mauzolej, što je dobrim delom simbolički utkano u podele koje do danas opterećuju Crnu Goru – nije bilo nepoznato. Ali kako ju je oslikavao, to je priča koja govori dosta o nama.
Ovo je njegova priča.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
