Radnička klasa je u dugoj istoriji naših naroda i narodnosti često bila predmet ili glavni junak filmskih interesovanja. Samo u poslednjih pet-šest godina imali smo dokumentarac “Radnička klasa odlazi u raj”, Marka Cvejića, kao i “Heroje radničke klase”, Miloša Pušića, ali niko ih nije ovoliko opleo kao Đorđević, u isto vreme dajući im najveću moguću nadu na ovim prostorima – nadu da mogu nešto da promene. Jer, da parafraziram parolu iz poslednje scene filma – Snaga je u njima.
Iako već petnaest godina nije snimio igrani film, gde je bio šta je radio nemam pojma, vidim da je snimao i neke dokumentarce, nisam gledao (nisam znao, praštajte! hoću! hoću! obećavam!), Mladen Đorđević je uspeo da postane još bolji, još sposobniji, još talentovaniji srpski reditelj.
Kažite šta hoćete o filmu “Radnička klasa ide u pakao”, ali ne možete da kažete da nije dobro režiran, da film, u kontekstu priče kojom se bavi, ne izgleda kako bi ga napravili i najbolji evropski reditelji (rumunski, mađarski, belgijski i Ulrich Seidl) ili američki (nema u Americi trenutno ovakvih, sorry).
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
