Pismo bratu Makedoncu

Kada je počeo rat, zadesio sam se poslom u Skoplju. Na brdu Vodno iznad grada, pio sam čaj sa uglednim makedonskim piscem. Pitao sam ga: “Na koju će stranu Makedonija u ovoj balkanskoj kataklizmi?” Malo je razmislio, a onda hladnokrvno odgovorio: “Mi ćemo u pizdu materinu.” Nasmejao sam se, a onda ga zamolio da obrazloži omiljenu balkansku metaforu. Odgovorio je: “Svako je uneo u ovaj rat ono što je imao. Srbi batinu, Hrvati međunarodnu podršku, Crnogorci Srbe, Slovenci – odsustvo Srba. Jedino mi i Bosanci nismo imali ništa. Samo probleme. Morali smo jako pametno da odigramo. Jer toliko nam je bilo loše i još uvek je, da baš ništa ne možemo da izgubimo. Osim svega. Grci na jugu, Bugari na istoku, Albanci svuda oko nas. Samo jedna šibica i ode sve dođavola.”

Verujem da je na tu šibicu mislio Dejan Dukovski kada je pisao antologijski komad “Bure baruta” za JDP, predstavu koja je obeležila pozorišni Beograd krajem dvadesetog veka.

I bili su pametni. Sa onim, neodoljivim osmehom na licu, postali su toplo utočište za celu ex-YU tokom agonije devedesetih. Skoplje se pretvorilo u balkansku Kazablanku. Mesto susreta. Trgovaca, špijuna i nostalgičnih Jugoslovena svih profila. Srbi su, u dogovoru sa južnom braćom, zaobilazili sankcije UN. Tokom izvoza koristili su lažne makedonske papire. Bosanci i Hrvati su doturali robu za Srbiju. Zauzvrat – dobijali oružje i ko zna šta još. Jedino su Slovenci išli na letovanje u Ohrid. Zajedno sa Holanđanima. Uvek sam se pitao otkud toliko Holanđana tamo. I otkud toliko Makedonaca u Holandiji. Jedan od njih je i moj makedonski brat. Vasil. Pozorišni i filmski reditelj. Jedan od mnogih Makedonaca koji su najbolje godine života proveli u Amsterdamu.