Peđu D’ Boja poznajem odavno ali sam tek sada i tokom ovog intervjua složio sliku o njemu. Kao klinac sam ga znao iz benda D’ Boys koji je žario i palio Jugoslavijom sa nekoliko hitova i tračevima kao prvom gej duetu iako veze nisu imali sa tim. U tom cunami osvajanju Jugoslavije Peđa je prešao put od neke predgrupe do zvezde koja se našla i u prvoj liniji jugoslovenskog Band Aida i pesme „Za milion godina“.
Tokom razgovora mi je prošlo da su mu život i karijeru predodredile dve epizode. Jedna je film „Kad budem mrtav i beo“, sa sjajnim Draganom Nikolićem, u kom je Peđa predstavljen kao „mladi hipik iz Kruševca“. Tada je mladi Peđa bio frontmen benda Lutalice. I ime te grupe odredilo je život ovog muzičara. Hipik na lutanju od prve gitarijade na Beogradskom sajmu, preko odlaska u Pariz, Indiju, Nemačku, Dansku… kratkotrajne karijere u Jugoslaviji, pa opet odlasci, pa epizoda bivše rok zvezde u rijalitiju za keš.
Posle završenog intervjua stojimo na terasi Peđinog stana nadomak Autokomande. Ugledam moje naselje Stjepana Filipovića i kažem mu: „Ono je moj bivši soliter.“ Peđa mi dobaci da je i on tu stanovao, malo ispod, sa ćerkom ili sa ženom i ćerkom.
Setim se da sam u periodu svog odrastanja u tim soliterima prvi put (posredno) upoznao Peđu D’ Boja. Visili smo mi klinci na mini-golfu na Kalemegdanu i vrtela se video-kaseta sa mnogim spotovima, a među njima i onaj nemačkog benda Jane koji je imao jedan evropski hit a za mikrofonom je bio Peđa. Gledali smo ga svako veče u tim reprizama VHS kasete i nismo ga prepoznavali jer je tih nedelja i meseci žario Jugoslavijom kao izblajhani frontmen benda D’ Boys.
Ovih dana mu je izašao kompakt-disk „Pedja D’ Boy – London Days“ na kome je zabeležen njegov muzički boravak u Londonu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
