MIMO RADNOG VREMENA. Prošle godine, u poznu jesen, pozvan sam u kučevsku biblioteku. Na moju sramotu, nikada ranije nisam bio u tom kraju, u Zviždu, predvorju Homolja… Zamolih da se sve ne svede samo na književno veče već i da nešto vidim za dana. Moja domaćica Jovana predložila je da to bude Ravništarka, jedna od nekoliko pećina u blizini Kučeva. Možda zato što sam i spomenuo da imam izmišljenu pećinu u rukopisu na kojem radim, pa bih da još jedanput u životu iskusim kako je to ući u onu pravu, stvarnu.

Zato sam u Kučevo i stigao nešto ranije… Ravništarka, od varoši udaljena dvadesetak minuta vožnje, inače je u to doba godine zatvorena za posete, ali je Jovana uredila sa tamošnjom turističkom organizacijom da je otključaju. I da nas sačeka vodič Marina. Ispostavilo se – veoma ljubazna mlada žena. Mada je mimo radnog vremena došla sa sinom, valjda dečaka nije imala kome da ostavi na čuvanje, a sve zato što je “došao neki književnik kojem je baš stalo da zaviri u pećinu”. Dečak je, zabavljen igricama na tabletu, ostao u kućici-biletarnici. Priznajem, postideo sam se, ko zna šta sam tog dana u životu njegove majke poremetio…

SVOJIM REČIMA, SLOBODNO… Još dok smo stepenicima silazili ka dolu gde je ulaz u pećinu, a sve kroz obod šumarka, a sve kroz goru jesenjih boja, a sve kroz opalo lišće… – primetio sam da Marina koja nas vodi strepi šta će i kako reći, jer ja sam, zaboga, poznati pisac, a ona nije sigurna, izvinjavala se, da li će sve lepo da sroči… Nekoliko puta sam ponovio, da ne kažem da sam je ohrabrio: “Samo vi govorite… Samo vi pričajte, svojim rečima, slobodno…”