Obični monstrumi Steva Grabovca

Ako je ovo čovek.

Corso Re Umberto jedna je od arterija Torina. Na broju 46, gde je danas pasticceria Trombetta, bio je kafić iz kog je izašao omiljeni lik grada te 1967. i dok je pretrčavao ulicu na njega je Fićom naleteo njegov veliki obožavalac – čovek koji je u kolima i u novčaniku čuvao Meronijevu fotografiju, ubio je svog i heroja Torina. Nedaleko od tog mesta, na kom se nalazi skromni, prikladni spomenik, nalazi se i zgrada u kojoj je živeo čovek koji za razliku od Meronija nije kupljen da bi Torinu postao nešto.

Na prvom spratu stare zgrade sa brojem 75 na gruboj fasadi i danas živi porodica čoveka koji je Torinu bio nešto, a kome je Torino bio baš sve. I rodni grad i put u večni mrak. Primo Levi rođen je u tom stanu i upravo soba kroz čiji prozor je prvi put ugledao svetlost bila je i njegova radna soba. Pravo iz te sobe Levi je izabrao smrt, završivši na dnu zgrade, među stepeništem koje je bilo metafora njegovih životnih uspona i padova.

Privatna arhiva

Levi je za života uradio veliku stvar – napisao je možda i najveću pripovest o logorima i zločinima, simboličnog naziva o kom vredi raspravljati. Jer ta njegova knjiga, koja mi je šaka dopala još pred kraj osnovne škole, na hrvatskom izdanju, izdata 1993. pod naslovom „Zar je ovo čovek“, priča je o čoveku a ne o logoru. O ljudskom izboru, a ne o nesreći. Oslobođena patetike, iako ju je u vozu kojim je išao na posao, pisala ruka na kojoj je u Aušvicu istetovirano 174517.

Tu knjigu u početku niko nije želeo da objavi. Pristala je posle dosta ubeđivanja izdavačka kuća „Da Silva“, iako je ljudima bilo prestrašno to o čemu je Levi pisao.

Naišao sam u torinskoj biblioteci tog letnjeg dana, kada smo otkrili njegovu zgradu u Corso Re Umberto na tri različita tumačenja naslova njegovog dela – „zar je ovo čovek“, „je li ovo čovek“ i „ako je ovo čovek“.