Spadam u ljude koji se s nostalgijom i ponosom sećaju vodećih fenomena popularne kulture dvadesetog veka: film i rokenrol. Ništa neobično kada smo u pitanju mi, bejbi-bumeri i predstavnici „analogne rase“. Između ostalog, ja volim da na zidu imam okačen kalendar u papirnatom izdanju iako danas postoji sijaset elektronskih sprava na kojima su po danima upisani meseci u godini.
Proteklog decembra bio sam prijatno iznenađen kada sam na internetu nabasao na ponudu kalendara za 2026. godinu. Odmah sam ga naručio jer je bio tematski osmišljen kao da je pravljen po mom ukusu. Taj kalendar je za mene u pravom smislu reči bio tramvaj zvani želja: sadržao je reprodukcije originalnih (američkih) postera filmova koji su na spektakularan način obeležili XX vek. Moram naglasiti da je film intimno oduvek bio moja opsesija i, što se mene tiče, ostaće tako do poslednjeg daha.
I više od toga: ja nisam običan filmofil, već kulturolog/filmolog koji se dugo bavi promišljanjem i proučavanjem te popularne umetnosti „zavedene“ pod rednim brojem sedam. Vraćam se kalendaru sa reprodukcijama 12 Classics Movie Posters koji ilustruju isto toliki broj remek-dela različitih žanrova svetske, prvenstveno holivudske kinematografije.
Pomenuću nekoliko respektabilnih ostvarenja: „Građanin Kejn“ Orsona Velsa, „Divan život“ Frenka Kapre, „Sedam samuraja“ Akire Kurosave, „Neki to vole vruće“ Bilija Vajldera, „Rio Bravo“ Hauarda Hoksa, „Ubiti pticu rugalicu“ Roberta Maligana.
Kalendar je bio samo povod da bih počeo priču o nečem drugom, u ovom slučaju mnogo važnijem: filmskom plakatu iliti posteru. Filmski plakat jeste u pravom smislu jedan od popkulturnih artefakata dvadesetog veka. Film je masovna umetnost koju su voleli i oni koji nisu poznavali njegovu istoriju niti čitali dela poznatih teoretičara filma kakvi su bili Bela Balaš, Žan Mitri, Andre Bazen, Kristijan Mez ili Edgar Moren.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
