Mnogima od nas se čini da su po nečemu posebni i jedinstveni. Neki misle da su se u tome što smatraju svojom osobenošću i darom ostvarili, a oni drugi imaju utisak da se nisu dovoljno iskazali i da neki svoj talenat nisu uspeli da prikažu na način koji će biti upamćen. Što se mene tiče, u svojoj profesiji univerzitetskog profesora Sociologije kulture (Sociokulturne antropologije, Sociologije filmske komunikacije, Pop i rok kulture i Kič kulture) bez lažne skromnosti mislim da sam iskazao i više od onoga što se od mene očekivalo.
U svom esnafu svakako nisam anonimus, pogotovu što sam stvarao u Nišu i bio udaljen od svetlosti velegrada kakav je Beograd. Objavio sam veliki broj naučnih radova iz datih oblasti, a jedna knjiga mi je u Bratislavi integralno prevedena na slovački. Ostavljam javnosti, naročito stručnoj, da proceni njihov domet i naučni kvalitet. Nezavisno od toga šta će drugi reći, smatram da sam se u profesionalnom smislu ostvario onoliko koliko su mi okolnosti dozvoljavale.
Međutim, ovom prilikom želim da pišem o nečem sasvim drugom – mojoj privrženosti rok muzici i seti koja me obuzima kad znam da sam u toj oblasti ostao neostvaren. Vraćam se u prošlost, svoje tinejdžersko doba, šezdesete i početak sedamdesetih.
Otkad sam čuo magične zvuke električne gitare Šedouza i vokale Tomija Stila, Klifa Ričarda, Čaka Berija, Fetsa Domina, Elvisa Prislija, Bila Hejlija i mnogih drugih, ja sam ostao večiti zaljubljenik u rokenrol. Ali, posebno sam bio opsednut instrumentom bez koga se rokenrol ne može zamisliti. Bubnjevi. Ovo je moj lament nad bubnjevima.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
