Ime Oskar vezuje se za mnogo priča, lica i zadnjica. Jedna od njih kaže da je zlatna statua koja stoji na petokrakoj filmskoj rolni (režija, gluma, scenario, produkcija i tehnika) nadimak Oskar dobila od Bette Davis. I to zato jer joj je zadnjica viteza zaličila na isto to od njenog prvog muža (Harmona Oscara Nelsona). Oscar is in the air ili sitno brojimo do dodele statue sa krstaškim mačem u 18 različitih oblasti.
Nakon što sam odgledala sve što je ove godine kandidovano od Akademije, mogla bih da zaključim kako smo imali pristojnu filmsku godinu. Ovde ne računam Maestra (Bredlijeva egocentrična budalaština). Većina ovogodišnjih kandidata za Oskara bila je inspirisana istinitim pričama i biografijama koje bi u većini slučajeva mogle da se ujedine pod sloganom Nek propadne, nije šteta (ako je zlo ono što definiše svako ljudsko biće). Izuzetak su filmovi Past Lives, Holdovers, Nyad, Society of the Snow i American Fiction. Oni su pružili kašičicu utehe i nade da ima drugih tema i boljih ljudi (na komad).
Najbolji ove godine za svakoga, pa i za mene jeste The Zone of Interest. Ali neću pisati o filmovima (previše), jer to nije zona mog profesionalnog interesa. Pisaću o muzici na filmu uprkos tome što se filmska traka na kojoj stoji gologuzi Oskar ne račva na muziku i baš zbog toga što je na prvi pogled muzika poslednja rupa na oskarovskoj svirali.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
