Pre nekoliko godina puštala sam muziku u jednom kafiću, a moje veče je bilo naslovljeno “Anchy i prosti šećeri”. Budući da sam puštala ženske bendove iz pedesetih i šezdesetih, smislila sam ime koje je asociralo na to doba, na imena bendova koja su uvek bila sastavljena od imena glavne persone i ostale družine u pozadini (Kao Martha and the Vandellas ili Bajaga i instruktori), ali i na lilihipe, garderobu pastelnih boja, boja žvaka i bombona u zabavnim parkovima, na nešto tako dobro, a tako jednostavno kao što je – šećer!
Nije slučajno, jer mislim da je u toj epohi bio i veliki uzlet konditorske industrije. Često su, slučajno ili ne, na toj mojoj listi bile pesme Sugar, Honey, Honey, Sugar on Sunday, Sugar Pie, Honey Bunch. Očigledno je bilo mnogo slatkastih pesama, i to ne samo u toj epohi već i kasnije, jer izgleda da ljudski rod voli da jede šećer i o njemu peva, čak i kad peva zapravo o nečem drugom kao Stonesi u Brown Sugar ili Nina Simon u I Want A Little Sugar in my Bowl.
Ljudi se hvale kako ne vole mnogo da jedu slatko, kako je razlog njihovih kilograma i triglicerida pečenje, kiflice ili ponoćno naručivanje pica i pljeskavica. Ja priznajem da obožavam slatko, što pripisujem genetici, jer ne samo da moja mama voli delikatne kremove od pistaća i kuglofe (postoji ta predrasuda da žene više vole slatko) nego je i moj tata pustošio plehove koha, urmašica i oblandi. Sve po redu, a nekad i preko reda, pa u mom slučaju nije čudno da prvo pojedem šampitu, a onda probam da to slatko ugasim kiselim krastavcem (u kome isto ima šećera).
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
